ekonomija

Ubijanje dolara je deo globalističke agende?

Analize Goldman Saksa i Saveta za spoljne odnosa ukazuju da FED svesno umanjuje vrednost dolara. Stvaranje inflacije je jedini način da SAD vrate svoje nagomilane dugove

Dok se komentatori fokusiraju na hospitalizaciju dva zalivska monarha i na očekivane probleme komplikovanog pitanja nasleđivanja vlasti, može im se desiti da ne vide šumu od drvete. Naravno, smrt bilo kuvajtskog emira (koji ima 91 godinu) ili saudijskog kralja Salmana (84) jeste ozbiljno političko pitanje. Naročito u slučaju kralja Salmana postoji potencijal za okretanje regiona naglavačke.

Međutim, stabilnost Zaliva danas manje zavisi od toga ko će biti naslednik, a više od tektonskih pomeranja u geofinansijama i politici koja upravo postaju vidljiva. Vreme je da se udaljimo od ustajalih ruminacija o tome „čije vreme dolazi“, a čije je „isteklo“ u ovim disfunkcionalnim porodicama. Glavna činjenica je da stabilnost Zaliva zavisi od prodaje dovoljno energenata kako bi se otkupila unutrašnja nezadovoljstva i platio hipertrofirani bezbednosni aparat.

Trenutno su teška vremena, ali se finansijski vazdušni jastuci ovih zemalja i dalje drže (mada to važi samo za veliku trojku: Saudijsku Arabiju, Abu Dabi i Katar). Za druge, situacija je ozbiljna. Pitanje je hoće li ovaj trenutni status kvo potrajati? To je momenat u kome upozorenja o premeštanjima pojedinih globalnih tektonskih ploča postaju najvažnija.

Problemi Kuvajta oko nasleđa oslikavaju naprslinu čitavog Zaliva: jedan kandidat za emira, brat, stoji uz Saudijsku Arabiju i njen vahabistički rat protiv sunitskih islamista (tj. Muslimanskog bratstva). Za to vreme drugi kandidat, najstariji sin, uživa aktivnu podršku Muslimanskog bratstva, Katara i Turske. Tako Kuvajt čvrsto sedi nad zalivskim ambisom – regionom sa značajnim ali obespravljenim šiitskim manjinama, sunitskim taborom koji je podeljen i u ratu sa samim sobom između pitanja podrške Muslimanskom bratstvu ili podrške onome što se u politički korektnoj formi naziva „autokratska sekularna stabilnost“.

Koliko god ovo bilo interesantno, da li je zaista i dalje toliko bitno?

Detalj sa prednje strane zgrade Federalnih rezervi Sjedinjenih Država u Vašingtonu (Foto: Reuters/Gary Cameron)

PRETNjA OD MEHUROVA
Možda je značajnije što je čitav Zaliv talac dva velika finansijska mehura. Prava pretnja ovim zemljama mogla bi da potiče iz ovih mehurova, koje je đavolski teško sagledati u celosti. Održavaju se masovnom psihologijom, koja može da se preokrene za tren, a obično se okončavaju katastrofalno u tržišnim trvenjima ili krahovima – i to sa posledičnim rizikom izazivanja depresije ukoliko centralne banke ikada pokušaju da podignu nogu sa papučice monetarnog ubrzanja.

Američki sveprisutni „imovinski mehur“ je poznat. On zabrinjava centralne bankare već godinama. A Federalne rezerve razobručeno bacaju novac u njega da bi sprečile pucanje. Ali kako je ranije spomenuto, takvi mehurovi su veoma ranjivi na psihologiju – a to bi moglo da bude odlučujuće kada očekivani ekonomski oporavak izostane usled povratka virusa. No, za sada, investitori veruju da se Federalne rezerve ne usuđuju da dopuste njegovu imploziju, odnosno da FED apsolutno nema drugih opcija nego da nastavi sa sipanjem sve više novca u njega. Ili makar do novembarskih izbora… A šta onda?

Manje vidljiv je onaj drugi ogromni „imovinski mehur“: kinesko tržište nekretnina. Sa svojom politikom zatvorenog kapitala (engl. „closed capital account“ – misli se na kinesku politiku prema kojoj je firmama, bankama i pojedincima zabranjeno da iznose kapital iz Kine u inostranstvo, osim uz veoma striktna pravila, prim. prev.), Kina ima ogromnu sumu (nekih 40 biliona dolara) koja stoji zatočena na bankovnim računima. Taj novac ne može da ode u inostranstvo (makar ne legalno), pa pomalo ćudljivo rotira između tri tržišta: stanova, akcija i robe široke potrošnje. Ali investicije u stanove apsolutno dominiraju! Oko 96 odsto urbanih Kineza poseduje više od jednog stana: 75 odsto privatnog bogatstva čine investicije u stanove, mada 21 odsto njih zvrji prazno u urbanoj Kini, bez stanara.

Da skratimo priču, Kinezi masovno jure nekretnine. Štaviše, kako je Volstrit džornal istakao, „centralni problem u Kini je to što su kupci shvatili da vlast izgleda nije voljna da dopusti pad ovog tržišta. Ukoliko bi cene nekretnina drastično opale, to bi zbrisalo primarni izvor bogatstva većine građana i potencijalno izazvalo nemire“. Čak i tokom pandemije – ili možda baš zbog toga što su se tokom nje Kinezi sjatili u svoje domove – cene su u junu skočile za 4,9 odsto u poređenju sa prethodnom godinom. Ukupna vrednost kineskih nekretnina dostigla je, prema Goldman Saksu, 52 hiljade milijardi dolara 2019. godine, odnosno duplo veću vrednost od američkog tržišta nekretnina, prebacujući čak i vrednost čitavog američkog tržišta obveznica.

Ukoliko vam sve ovo liči na prenaduvana tržišta u SAD, to je zato što sličnost zaista postoji. Kako stvari stoje, i kineski stambeni mehur i američki mehur kapitala nestabilni su. Koji bi prvi mogao da pukne? Ko zna. Ali mehuri su takođe ranjivi i na geopolitičke događaje, poput američkog pomorskog desanta na jedno od spornih kineskih ostrva u Južnom kineskom moru, na šta Kina apsolutno obećava vojni odgovor.

Niko nema ni predstavu kako bi kineski zvaničnici mogli da srede imovinski mehur bez destabilizacije šire ekonomije. Čak i ukoliko tržište ostane snažno, stvaraće glavobolju kreatorima politike, koji su ove godine morali da odlože agresivniji ekonomski stimulans – što pojedini analitičari delimično povezuju sa strahovima da bi se time dodatno naduvao sektor nekretnina.

To je faktor rizika. Trgovina stanovima je zarobila čitavu kinesku ekonomiju, vezujući zvaničnicima ruke. I to u momentu kada se Trampov trgovinski rat pretvorio u novi ideološki hladni rat sa nišanom usmerenim na Komunističku partiju Kine. Šta ako kineska ekonomija, pod dodatnim američkim sankcijama, dodatno potone, ili ako se COVID-19 povampiri (kao što se dogodilo u Hongkongu)? Hoće li se onda tržište nekretnina slomiti, izazivajući recesiju ili depresiju? Kina i Azija su, na kraju krajeva, najveći kupci zalivskih energenata: ako se potražnja smanji, cene će pasti. Sudbina ekonomija zalivskih zemalja i njihova stabilnost vezani su za opstanak ovih mega mehurova.

Logo Goldman Saksa prikazan na ekranu unutar Njujorške berze na Volstritu (Foto: AP Photo/Richard Drew)

NEIZBEŽNO OBEZVREĐENjE DOLARA
Mehuri su jedan faktor, ali tu su takođe i nagoveštaji drugačijeg, ništa manje pretećeg, razdvajanja tektonskih ploča. Bankari Goldman Saksa nalaze se u samom srcu zapadnog finansijskog sistema i uzgred čine dobar deo Trampovog tima, kao i osoblja Federalnih rezervi. A Goldman je ove nedelje objavio nešto što se ne bi očekivalo od takvog sistemskog teškaša. Njihov strateg za robu široke potrošnje, Džefri Kjuri, napisao je kako su „počele da izbijaju realne brige povodom dugovečnosti američkog dolara kao svetske rezervne valute“.

Šta? Goldman kaže da bi dolar mogao da izgubi svoj status rezervne valute? Nezamislivo? To je u stvari standardno gledište. Dolarska hegemonija i sankcije dugo su tretirani kao prst Vašingtona na prekidaču sveta, pomoću kojeg Sjedinjene Države štite svoj primat. Bio je to „skriveni rat“ Amerike. Tramp očigledno tretira dolar kao batinu koja može „učiniti Ameriku ponovo velikom”. Štaviše, kako su Tramp i Mnučin (Stiven Mnučin, ministar finansija SAD, prim. prev.) – a sada i Kongres – preoteli kontrolu nad arsenalom Trezora, batinanje novim sankcijama pretvorilo se u stihiju.

Ali unutar određenih američkih krugova vlada i suprotno mišljenje. Ono glasi da bi Sjedinjene Države morale da „restartuju“ svoj ekonomski model uz pomoć visokih tehnologija i domaćeg snabdevanja, a sve u cilju okončanja stagnacije rasta. Previše dugova guši ekonomiju i stvara „zombi-preduzeća“.

Godine 2014, Džared Bernstajn, bivši glavni ekonomista Obamine administracije rekao je da će američki dolar morati da izgubi svoj rezervni status ukoliko takav „restart“ bude učinjen. U kolumni za Njujork tajms objasnio je i zašto:

Malo je večitih istina u svetskoj ekonomiji, ali već decenijama jedna od njih je uloga američkog dolara kao svetske rezervne valute. To je glavni princip američke ekonomske politike. Na kraju krajeva, ko ne bi želeo da inostrane banke i vlade čuvaju svoje rezerve u njegovoj valuti? Međutim nova istraživanja otkrivaju da ono što je nekada bila privilegija sada postaje teret koji podriva rast zaposlenosti, napumpava budžetski i trgovinski deficit i naduvava finansijske mehurove. Kako bi američka ekonomija ozdravila, vlada mora da digne ruke od svoje posvećenosti očuvanju statusa rezervne valute za dolar“.

U suštini, ovo je na liniji „Velikog reseta“ iz Davosa. Kristin Lagard je, iste godine, takođe pozvala na „reset“ monetarne politike zbog „mehurova koji niču na sve strane“ i kako bi se izašlo na kraj sa stagnirajućim rastom i nezaposlenošću. A onda je ove nedelje američki Savet za spoljne odnose objavio studiju pod naslovom: „Vreme je da se napusti hegemonija dolara“.

To je, ponavljamo, globalistička linija. Savet za spoljne odnose je praotac i evropskog i davoskog projekta. To nije Trampov klub. On se bori da očuva Ameriku kao centar zapadne moći, umesto da tu ulogu ustupi evropskom projektu Merkelove… ili moć u potpunosti prepusti Kini.

Pa zašto bi Goldman Saks rekao takvo nešto? Osvrnimo se pažljivo na Goldmanov kontekst – to nije narativ Davosa. Umesto toga, Kjuri piše da je zjapeći jaz između skoka cena zlata i sve slabijeg dolara „izazvan potencijalnom promenom stava američkih Federalnih rezervi u prilog inflaciji, i to usred rastućih geopolitičkih tenzija, uvećane političke i društvene nesigurnosti unutar SAD i bujajućeg drugog talasa zaraze virusa COVID-19“.

U prevodu: radi se o eksplozivnoj akumulaciji američkog duga izazvanoj koronavirusom. I to u svetu u kojem već postoji dug od preko 100 biliona dolara, koji SAD ne mogu da otpišu, niti će ikada biti isplaćen. Zato se jedino može izbrisati inflacijom. Drugim rečima, dug se jedino može rešiti obezvređenjem valute. Brisanje dugova smatra se neprihvatljivim.

To znači da čovek iz Goldmana saopštava kako je obezvređenje dolara deo agende Federalnih rezervi. A to znači da su „počele da izbijaju realne brige povodom dugovečnosti američkog dolara kao rezervne valute“.

Poruka je iznijansirana: ona nagoveštava da se monetarni eksperiment, koji je otpočeo 1971, okončava. Kjuri saopštava Sjedinjenim Državama da Sjedinjene Države više nisu u stanju da upravljaju toliko prezaduženom ekonomijom prostim štampanjem novca, dok su joj ruke vezane povodom drugih opcija. Dužnička situacija već je bez presedana – a pandemija ubrzava proces.

Ukratko, stvari počinju da se otimaju kontroli, što nije isto kao zalaganje za restart. A obezvređenje novca je neizbežno. Zato Kjuri ističe jaz između cena zlata (što vlade uglavnom vole da suzbijaju) i sve slabijeg dolara. To je van kontrole Federalnih rezervi, a u konačnici i van Trampove kontrole (nakon novembra).

Ukoliko poverenje u dolar počne da isparava, sve dekret-valute (engl. „fiat currencies“ – novac koji nema suštinsku vrednost, koji nije moguće konvertovati u neki objektivni vrednosni standard, nego je stvoren vladinom uredbom, tj. dekretom) potonuće zajedno, pošto su centralne banke zemalja G20 vezane istom politikom kao i Sjedinjene Države.

Kineska situacija je komplikovana. S jedne strane Kina bi pretrpela štetu obezvređenjem dolara, ali sa druge strane opšte obezvređivanje dekretnih valuta bi za Kinu i Rusiju stvorilo krizu (odnosno priliku) da se iščupaju iz čeličnog zagrljaja dolara.

A zalivske zemlje? Pad cena nafte ove godine već je podstakao neke investitore da se klade protiv valuta zalivskih zemalja, što ove dugotrajne podupirače dolara stavlja pod dodatni pritisak. Zemlje Saveta za zalivsku saradnju drže svoje valute fiksirane za dolar još od 1970-ih, ali niska potražnja za naftom, kombinovana sa slabošću dolara, uvećaće pretnju zalivskim „podupiračima“ dok njihovi trgovinski deficiti budu eksplozivno rasli. Ukoliko potpora pukne, nije jasno gde bi bilo dno tim valutama u ovakvim okolnostima.

Usred svega toga, nasleđivanje trona koje se trenutno odvija u zalivskim zemljama može se tretirati kao sporedna predstava.

Izvor

Show More

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Back to top button
Close
Close