svijet

Sve okupacije Avganistana

Tamim Ansary

Prijatelji me stalno zovu da potpisujem peticije kojima se od predsednika Bajdena traži da promeni odluku o povlačenju trupa iz Avganistana. Svi se slažu da vojska SAD ne može ostati u toj zemlji zauvek, ali veruju da ovo nije pravi trenutak za odlazak: talibani su u usponu, a pozitivni pomaci u društvu iz proteklih 20 godina su u opasnosti.

Nisam potpisao nijednu. Istina je, talibani su počinili strašne zločine i neće stati. A moraju biti zaustavljeni. Samo pre neki dan video sam snimak grupe seljana sa severa Avganistana kako sahranjuju desetak civila ubijenih u eksploziji: jedna starica je plakala jer joj je cela porodica ubijena. Ne, čekaj, tu bombu je dronom poslala vlada.

Obe strane u ovom ratu ubijaju civile. Potpisao bih svaku peticiju koja bi zaustavila borbe i donela mir. Štaviše, kad se ovaj rat završi, nadam se da će sadašnja vlada u Kabulu izaći kao pobednica. Nadam se da će Avganistanci nastaviti svoj društveni i materijalni napredak na svakom polju. Ali ne mogu da zanemarim šablon koji se ponavlja u avganistanskoj istoriji tako očigledno da sam zapanjen što ne zauzima centralno mesto u ovoj raspravi.

Kada je na vlasti održava spoljašnja vojna sila, vlada u Kabulu nikad nije bila u stanju da obezbedi svoj autoritet u čitavom Avganistanu.

Kada su 1839. Britanci zamenili avganistanskog monarha Dosta Muhameda njegovim rivalom Šahom Šujom, obojica su imali jednako legitimne pretenzije na tron. Ali kada su Britanci ustoličili jednog od njih, u zemlji je buknuo rat, pa je dve godine kasnije čitava britanska zajednica u Kabulu morala peške u beg, što većina nije preživela.

Britanci su 1878. pokušali ponovo: ovog puta, zbacili su avganistanskog vladara Šera Alija i pokušali da upravljaju zemljom preko njegovog sina, Jakuba. Očekivano, britanska vojna utvrda je rasturena, njihov predstavnik je ubijen, a zemlju je opet progutao požar. Britanci su bili prinuđeni da odustanu i prepuste zemlju siledžiji, Abdulu Rahmanu, koji je znao kako da osigura svoj položaj među Avganistancima: sklopio je dil sa Britancima i Rusijom da mu se ne mešaju u posao.

Idemo na 1978. godinu: sovjeti su pomogli avganistanskim komunistima da zbace poslednju dinastiju i postave na vlast svog čoveka, Nur Muhameda Tarakija. Šta se desilo? Izbio je novi sukob. Sovjeti su poslali 100.000 vojnika da sačuvaju komuniste na vlasti, ali to je požar pretvorilo u zgarište. Rat je besneo 10 godina dok se i poslednji sovjeti nisu pokupili i otišli – ostavljajući za sobom pustoš.

Onda su došli Amerikanci. Nabacili su potpuno formiranu vladu u Kabul, izabrali Hamida Karzaija da vodi zemlju i okitili ga svim simbolima legitimiteta koji važe u zapadnim demokratijama: ustav, parlament, izbori. Pod Karzaijem, devojčice su se vratile u školu, unapređena su ženska prava, obnovljena je infrastruktura, došlo je do napretka.

Naravno, kao i u svim ostalim pokušajima velikih sila da upravljaju Avganistancima preko posrednika, Kabul se pokazao nemoćnim da obezbedi legitimitet u celoj državi. Otpor je tinjao u selima i širio se ka gradovima.

U sukobima sa snagama koje su držale oblasti u unutrašnjosti, vlada u Kabulu imala je značajan hendikep – pomoć strane vojske za opstanak na vlasti. Zbog toga nije imala čime da se suprotstavi talibanskom tumačenju stvarnosti: prosto, vlada u Kabulu nije avganistanska, već su to marionete i posrednici Amerike i Evrope čiji je glavni cilj podrivanje islama. Dronovi i bombe ne mogu da istisnu taj utisak, već ga samo jačaju.

SAD i NATO ne mogu zauvek ostati u Avganistanu, ali da li je ovo pravi trenutak za odlazak? Odgovor mora biti potvrdan ako, kao što ja tvrdim, vojno prisustvo SAD i NATO u Avganistanu izaziva upravo onaj problem koji bi trebalo da reši.

Mnogi misle da su talibani ono što bi Avganistan bio bez američke pomoći. Ali američko vojno prisustvo možda zamagljuje najvažniju činjenicu: talibani ne predstavljaju avganistansku kulturu. I oni su, u izvesnom smislu, strana sila.

Do sovjetske invazije pre 40 godina, većina Avganistanaca bila je duboko religiozna. Nije bilo pitanje da li su za islam ili ne, već za koju verziju islama: urbanu, progresivnu verziju iz Kabula ili za konzervativnu iz seoskih oblasti. Avganistanci kojima je ta dilema bila važna, bili su upravo oni koji su ustali protiv sovjetskih osvajača.

Talibani nisu bili među njima. Oni potiču iz izbegličkih kampova u Pakistanu. Njihov svetonazor oblikovan je u verskim školama koje su finansirali delovi pakistanske vojno-obaveštajne službe. Naoružavali su ih islamisti iz arapskog sveta, od kojih su neki sad u zemlji i sebe nazivaju talibanima. Ako bi zapadno vojno prisustvo bilo uklonjeno, taj avganistanski duh koji odbija da prihvati da im stranci govore kakvi treba da budu, možda će prepoznati talibane kao stranu silu.

Velika ironija zapadnog projekta uvođenja demokratije i društvenog progresa u Avganistan, leži u sledećem: Avganistanci imaju sopstvenu progresivnu struju. Ona je islamska, nije sekularna, ali jeste progresivna. Tokom 6 decenija otkad je zemlja stekla nezavisnost od Britanaca, a pre invazije sovjeta, Avganistanom su vladali Avganistanci. Šta je za to vreme vlada postigla? Oslobodila je avganistanske žene od obavezne burke. Proglasila je ustav. Napravila je parlament sa stvarnom zakonodavnom vlašću. Uspostavila je izbore. Izgradila je škole za devojčice širom zemlje. Zagovarala je rodno mešovito školovanje. Otvorila je ženama pristup višem obrazovanju na kabulskom univerzitetu i otvorila radna mesta za njih u profesijama kao što su medicina i pravo. Zapanjujuće je osvrnuti se na to doba.

Dok se SAD i Britanci povlače, na zemlju kidišu druge strane sile: Pakistan, Iran, Rusija, Indija, Kina. Pre nego što neka od njih uspe u svojoj zamisli, trebalo bi sazvati globalnu konferenciju na kojoj bi međunarodni akteri razradili plan kako da jedni druge drže dalje od Avganistana. Jer pomoć koja je Avganistancima zaista potrebna jeste da ih svi drugi ostave na miru.
Izvor

Show More

Leave a Reply

Back to top button