politikavijesti

Rusija i Ukrajina: Rusko zavođenje terora u Irpinu, mirnom naselju nadomak Kijeva

Ruske okupatorske snage često bi zauzimale kuće u Irpinu samo da bi ih uništile.

U kutku olistalog gradića Irpina, brutalnost ruske okupacije postala je očigledna od samog početka.

Telo mlade žene u crvenom kaputu ostalo je da leži na ulici četiri nedelje – na mestu na kom je pregažena ne jednom, već iznova i iznova, pod točkovima ruskih oklopnih vozila.

Irpin se nalazi nadomak Kijeva i, početkom marta, ruske trupe čvrsto rešene da osvoje

prestonicu zauzele su gradić.

Njegov srušeni most i rečni prelaz postali su svetski poznati kao rizična ruta za beg iz susedne Buče, mesta mnogih navodnih ruskih ratnih zločina.

U samom Irpinu, pronađena su tela 290 civilnih žrtava, a svedoci i tužilaštvo govore o mesec dana terora u jednoj uskoj zoni u jugozapadnoj gradskoj četvrti.

Upozorenje: Neki od detalja u ovom članku mogli bi da vas uznemire

Pre rata, šačica ulica na kratkoj udaljenosti vožnjom autobusom od grada bile su utočište za porodice od gradske vreve prestonice.


Hodajući Puškinovom ulicom neposredno pošto je oslobođena, videla sam znake oštećenja na skoro svakoj kući.

Mnoge su bile spaljene do temelja.

Ali još strašnija od razaranja bila su svedočanstva o nasilju nad civilima, o otvaranju vatre i pogubljenjima na licu mesta, i o ljudima koji su silom držani u podrumima.

Tokom okupacije, Puškinova ulica postala je vitalna arterija – ruta do sigurne teritorije za civile.

Ako biste stigli do Univerzitetske ulice, onda vas je još čekala samo kratka vožnja do kružnog puta i teritorije pod kontrolom Ukrajinaca.

Čitavom dužinom Univerzitetske ulice, civilni automobili su izrešetani mecima i šrapnelima.

Blizu Centralnog parka, kod raskrsnice sa Puškinovom ulicom, jedan od lokalnih odbornika Artem Hurin kaže da je video mrtva tela u tri automobila i starijeg čoveka kako leži mrtav na ulici.

Ukrajinska obaveštajna služba i tužioci tvrde da je u okupaciji i razaranju Irpina, Buče i obližnjeg Hostomela učestvovalo 11 jedinica ruske vojske i policije.

Irpin building

BBC
Ruske trupe su postavile položaje za paljbu ovde i u drugoj zgradi koja se koristila kao kontrolni punkt

Među njima je 141. motorizovani puk – inače poznat kao ozloglašeni Kadirovci iz Čečenije.

Isto tako i 234. desantno-jurišni puk, čiji su vojnici nekada bili nagrađeni zbog učešća u zauzimanju Krima.

Oklopna vozila nalazila su se parkirana iza skoro svake kuće u Puškinovoj ulici, prema Hurinu, koji je u vojsci služio kao dobrovoljac u vreme kad je napadnut Irpin.

U ovoj uskoj četvrti Rusi su postavili najmanje dva utvrđena kontrolna punkta sa položajima za paljbu u Ljermontovoj ulici, na mesto gde se ona ukršta sa Kijevskom i Puškinovom.

Postojale su najmanje dve baze, u bivšem dečjem sanatorijumu u Lastivki, na jugozapadnom uglu četvrti, i u obližnjem velikom stambenom kompleksu.

Oleksandr Bielokon

BBC
Ruska oklopna vozila napustila su bazu u ulici Vigovskog u žurbi – stanovnik Aleksandar Bielokon pokazuje štetu koju su ostavili za sobom

Kompleks se nalazi blizu ukrštanja Puškinove ulice i ulice Vigovskog, gde su ženu u crvenom kaputu pregazila ruska oklopna vozila.

Gradonačelnik mesta Aleksandar Markušin i nekoliko drugih meštana rekli su za BBC da je njeno telo ležalo tamo skoro mesec dana.

Njeno lice bilo je neprepoznatljivo pošto što je pregažena više puta.

„Ali po rukama sam joj video da je bila veoma mlada”, rekao je Artem Hurin.

Na drugoj strani ulice ležalo je telo starijeg čoveka.

„Na osnovu godina, mogao je da joj bude otac”, dodao je.

Ukrajinski vojni dobrovoljci su u ženinoj tašni pronašli plastičnu karticu i rukom ispisan spisak za kupovinu i utvrdili da je imala oko 25 godina.

„Nismo joj našli ličnu kartu”, kaže Petro Korol, čije je zaduženje da sakuplja tela za ukop.

Više od polovina žrtava u ovom delu Irpina ubijeno je puščanim metkom.

Toliki mrtvi u ovoj stambenoj četvrti su bile žene da je gradonačelnik preimenovao lokaciju u „ubistva žena”.

Osmog marta su meštani rizikovali pod neprestanim granatiranjem i puščanom vatrom da bi četvoro ljudi koje su ubili Rusi sahranili u plitkom grobu pored autobuske stanice na ukrštanju Davidčukove sa Lisenskovom ulicom.

„Sahranili smo civilnu ženu u ružičastom kaputu u četrdesetim godinama sa muškarcem. Njih dvoje su ubijeni u kolima.

„A dvojica pripadnika teritorijalne odbrane ubijena su na licu mesta u njihovom automobilu”, rekla mi je meštanka Tatjana.

Dobrovoljci su kasnije identifikovani kao meštani Dmitro Ukrajinec i Sergej Maljuk.

The bodies of a man and a woman in a pink coat were found in this car after the Russians left

BBC
Tela muškarca i žene u ružičastom kaputu pronađena su u ovom automobilu nakon što su Rusi otišli

Desetine od 290 žrtava tek treba da budu identifikovane, ali su mi tužioci rekli da su do sada sakupili detalje o 161 muškarcu, 73 žena i jednom detetu.

Mnogi od njih ubijeni su u Puškinovoj i okolnim ulicama.

Drugi su stradali u artiljerijskoj vatri ili su umrli od gladi.

Većina ovdašnjih osumnjičenih ratnih zločina, prema tvrdnjama tužilaca i svedoka, počinjena je sredinom marta, a zatim u poslednjim danima pred povlačenje ruske vojske.

Kako je ukrajinska vojska uspevala da povrati sve više teritorije na obodu Kijeva, Rusi su postajali sve nervozniji i počeli su da ubijaju na licu mesta.

Za stanovnike, nerazumevanje naređenja ili odbijanje da nose belu traku oko ruke na insistiranje Rusa moglo je da se završi smrću.

„Čula sam pucnje sredinom marta ispod prozora mog stana”, priseća se Ljudmila Menkivska (54), koja živi u stambenoj zgradi u Puškinovoj ulici.

Sledećeg jutra ona je kroz prozor videla telo žene na ulici.

Ništa nije mogla da uradi, a da je pokušala da je sahrani, mogla je i sama da strada.

Ludmila Menkivska had already fled war once in 2014

BBC
Ljudmila Menkivska već je jednom bežala od rata 2014. godine

„Dve nedelje sam svakog dana dolazila na prozor da proverim da li je još tamo, a potom svaki put kad bih pogledala kroz prozor posle granatiranja ponovo bih je videla.

„Nisam znala ništa o njoj, ali srce mi je bilo slomljeno. Izgledala je kao da ima između 40 i 45 godina.”

Umesto da napusti dom, Ljudmila je odlučila da ostane tu gde je.

Rat joj nije bio stran – pobegla je od kuće u istočnoj Ukrajini kad je tamo izbio rat 2014. godine između ukrajinske vojske i pro-ruskih separatista.

Posle oslobođenja, ženino telo je odneseno.

Zvala se Aliona i bila je nagluva, ispričao je meštanin Mihailo Kuzmenko, koji strahuje da je bila ubijena zato što nije čula naređenja ruskih vojnika.

Poslednja nedelja okupacije pokazala se najpogubnijom.

Larisa Osipova (75) je godinama vodila lokalni vrtić, odgojivši generacije i generacije dece.

Negde oko 24. marta ubijena je u vlastitom zadnjem dvorištu zajedno sa mužem Vadimom u Davidčukovoj ulici broj 8A.

Oni su se skrivali u njenoj kući od granatiranja kad su se čuli pucnji.

„Videla sam komšinicu kako trči da mi pomogne.

„Potom sam čuo rafal i Vadima kako viče: ‘Larisa! Larisa!’, a zatim se čula eksplozija i još pucnjeva preko ograde”, kaže Konstantin Bielkin.

On je bio pogođen tri puta i ne seća se više ničeg.

Njegovi susedi su ostavljeni nepokopani danima.

Osipova je bila pogođena u lice.

Larisa Osypova was known throughout Irpin for bringing up generations of kindergarten children

BBC
Larisa Osipova je bila poznata u Irpinu kao neko ko je odgajio čitave generacije dece vrtićkog uzrasta

Ona je 43 godine vodila vrtić Vinočok, otišavši u penziju nedugo pre toga.

„Ljudi me uporno zovu i govore: ‘Odrasli smo u njenim rukama.’ Niko ne može da veruje šta se desilo”, kaže njena nećaka Natalija Dovga.

„Deca bi joj odmah pritrčavala”, kaže nova glavna vaspitačica u Vinočoku Oksana Ptašnjuk.

„Oni je nisu doživljavali kao stariju. Za hiljade dece ona je bila kao majka, topla, brižna i opuštena.”

Negde u isto vreme, Aleksandar Šeremet i dvojica drugih muškaraca ubijeni su u dvorištu njegovog stambenog bloka u ulici Vigovskog broj 9A, nedaleko od kuće Larise Osipove.

U zgradi je četvrti muškarac ubijen u njegovom stanu.

Šeremet (37) je bio trener za orijentaciju dece i upravo se vratio kući u noći pred invaziju sa grupom dece koju je vodio u Karpate.

Poslao je ženu Juliju i njihovo troje dece kod prijatelja u Francusku.

Oleksandr and Yulia Sheremet

BBC
Julija Šeremet kaže da se njen muž Aleksandar upravo vratio sa ekskurzije u planini kad su Rusi izvršili invaziju

„Mogao je da pobegne na zapad Ukrajine ili u inostranstvo, ali je odlučio da ostane da bi se starao o ocu, starijima i da bi pomogao u evakuaciji dece”, kaže ona.

Njegov otac Leonid poslednji put ga je video živog 22. marta.

Sledeći put ga je video u kijevskoj mrtvačnici sa pet rana od metka u grudima, stomaku, ruci i nozi.

Druga pogubljenja na licu mesta u Irpinu odigrala su se istovremeno u Davidčukovoj ulici na broju 42.

Ubijena su dvojica muškaraca, od kojih je jedan bio stariji čovek sa invaliditetom.

Još jedan čovek ubijen je u sportskom klubu u istom bloku – nagrađivani bokser i dečji trener Aleksej Džunkivski.

Nedaleko od mesta ubistava u Davidčukovoj ulici, Tatjana Levčenko je provela poslednje dane okupacije skrivena u podrumu sa drugim stanarima, prepuštena na milost i nemilost ruskih vojnika.

„Plašila sam se da će nas sve prisiliti da se popnemo na njihove tenkove i služimo kao živi štit.”

Njen sin i ćerka pobegli su sa decom, ali je Tatjana, pedesetčetvorogodišnja inženjerka, odlučila da ostane skrivajući se u podrumu.

„Dvadeset trećeg marta ruska vojska nam je provalila vrata. Narednog dana su silom smestili skoro 30 ljudi kod nas.

Dok su uvodili ljude, ubili su jednog muškog civila”, priseća se ona.

Dok je boravila u podrumu, njeni postariji roditelji ostali su u kući.

„Rusi su aktivirali dve granate pored njih i ispalili rafal u orman.

„Tako su naterali starije ljude da otkriju gde se kriju mlađi.”

Sloboda je konačno stigla 26. marta, ali su Tatjana i drugi čekali satima pre nego što su se usudili da izađu napolje, plašeći se da su Rusi još tu.

Pre rata ona je radila kao aktivistkinja na ozelenjavanju Irpina i održavanju lokalne reke čistom.

Irpin

BBC
Malo je toga u ulica Vigovskog ostalo netaknuto pod okupacijom

Posetite sada ulicu Vigovskog i Puškinovu i zateći ćete stanovnike u skoro svakom dvorištu kako pokušavaju da počiste i poprave šte

Naučili su da uživaju u sitnim stvarima – kao što je povratak struje, gasa i vode.

Oni čije kuće su još čitave mogu čak i da kuvaju u vlastitim kuhinjama.

Ali ispod ove fasade normalnosti, zverstva počinjena tokom četiri nedelje marta nikad nisu suviše daleko.

Stanovnike Puškinove ulice Aleksandar Bielokon pokazuje mi ogromnu fleku na putu gde je tokom čitave okupacije ležalo telo žene u crvenom kaputu.

„Pogledajte samo, još je tu: krvava silueta žene koju su pregazili ruski tenkovi.”

Izvor

Related Articles

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

Back to top button
%d bloggers like this: