politika

Referendum na Kosovu – 30 godina kasnije: „Godina kada je mržnja produbljena”

Pre tačno 30 godina na Kosovu je održan nezvanični referendum za koji mnogi danas tvrde da je jedan od temelja kosovske nezavisnosti

U septembru 1991. godine najveći broj šavova na plavo-belo-crvenoj zastavi sa petokrakom ne samo da je popustio, već je po platnu počeo da se širi plamen – i to na više mesta.

Raspad Jugoslavije je uveliko bio u toku i mnogi su dolivali ulje na vatru, a redovan prizor na Kosovu bile su demonstracije, suzavci, hapšenja i masovni štrajkovi.

„Atmosfera je bila napeta i svi su bili uznemireni – i Srbi i Albanci”, priseća se Milivoje Mihajlović, novinar rođen u Prištini.
U takvoj atmosferi, kosovski Albanci izašli su na referendum o nezavisnosti Kosova od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) i Srbije, koji je održan pre tačno 30 godina.
„Ideja je bila da, ukoliko opstane Jugoslavija, Kosovo želi da bude ravnopravna federalna jedinica sa ostalima, a ako ne, onda da ide putem nezavisnosti”, navodi Azem Vlasi, političar sa Kosova i dugogodišnji funkcioner u SFRJ.

Izlaznost je bila 87 odsto, rezultat gotovo stoprocentno za nezavisnost, ali referendum u tom trenutku nije mnogo doneo – priznala ga je samo Albanija.

Međutim, pitanje statusa Kosova će tek biti aktuelno u narednim godinama, pa mnogi upravo to glasanje iz 1991. vide kao temelj sticanja nezavisnosti 2008.

„Država tada jednostavno nije imala odgovor za pitanje Kosova”, kaže Momčilo Trajković, potpredsednik Vlade Srbije sa početka devedesetih.
ZAŠTO JE DOŠLO DO REFERENDUMA NA KOSOVU?
Jedan od ključnih trenutaka dogodio se 1974. godine, kada je donet novi Ustav SFRJ.

Tada su, između ostalog, dve autonomne pokrajine u okviru Srbije – Vojvodina i Kosovo – dobile daleko šira ovlašćenja i mogućnost samostalnog odlučivanja.

Već 1981. godine studentski protest na Kosovu prerasta u nešto više.

„Kosovo – republika”, skandirali su tada demonstranti, tražeći da njihova pokrajina dobije isti status kao Hrvatska, Srbija ili druge republike u Jugoslaviji.

„Mi smo te događaje nazvali Kosovsko proleće, a i događaji su nikli na isti način – nijedan cvet sam ne donosi proleće, već proleće donosi vreme”, izjavio je ranije za BBC Hidajet Hiseni, jedan od govornika na kulminirajućem protestu 1. aprila 1981. godine.

Protest je zaustavljen hapšenjima, uvođenjem vanrednog stanja i policijskog časa.
Do nove bure dolazi krajem osamdesetih, tokom javne rasprave o ustavnim promenama u Jugoslaviji.

„To se pre svega odnosilo na promene u delu koji reguliše ekonomske odnose, sa ciljem da se otvori put privrednim reformama”, kaže Vlasi.

„Međutim, Srbija je tu priliku iskoristila da vrati pokrajine pod svoju nadležnost i ukine odredbe iz 1974. godine.”
To se i dogodilo, pa na Kosovu ponovo dolazi do protesta, od kojih je najpoznatiji štrajk rudara Starog trga kod Kosovske Mitrovice, što je podržao i slovenački državni vrh.

„Ja sam tada rekao da rudari u Starom trgu brane Jugoslaviju – pozivali su se da treba poštovati autonomiju Kosova garantovanu državnim i republičkim ustavima, a spremalo se ukidanje te autonomije”, izjavio je ranije za BBC Milan Kučan, prvi predsednik Slovenije.

Vlasi navodi da su se Albanci tada poslednji put obratili Jugoslaviji da ih zaštiti.

„Nije se tražila ni samostalnost, ni republika, već zaštita od nasilnih promena kojima je težila Srbija”, kaže Vlasi.

„Međutim, svi su gledali svoja posla i Albanci su ostavljeni na cedilu”, dodaje.

Predsedništvo SFRJ zbog tih protesta ponovo uvodi vanredno stanje i smenjuje kosovsko rukovodstvo.

„Onda je krenula sila i represija”, kaže kratko Vlasi, koji je tada takođe uhapšen.

„Srpske vlasti su tada preuzele sve institucije na Kosovu, zbog čega su Albanci morali da deluju izvan sistema”.
Do marta 1991. godine deo te vlasti bio je Momčilo Trajković i to kao potpredsednik Vlade Srbije koji je, kako kaže, „vodio politiku Srbije na Kosovu”.

„Suština je bila da se dokaže da kosovskim Albancima nisu ugrožena ljudska prava, već da se radi o teritorijalnim pretenzijama albanskog separatističkog pokreta”, kaže Trajković.

Međutim, kako kaže, iako je Beograd imao odgovor na političke deklaracije u Prištini, odgovor na praktično sprovođenje tih deklaracija nije imao.

Kosovski Albanci prvo 1990. donose Deklaraciju o nezavisnosti, a potom na skupu u mestu Kačanik, na samom jugu Kosova, i Kačanički ustav.

„Evropska zajednica 1991, videvši da Jugoslavija ne može opstati, formira Badinterovu komisiju”, navodi Vlasi.
Njen zadatak bio je da ustanovi kriterijume mogu li od raspada Jugoslavije, sa stanovišta međunarodnog prava, nastati nove države.

„Međutim, oni su krenuli od stanja koje zatečenog 1991. godine, kada je dvema pokrajinama već poništen ustavni položaj”, kaže Vlasi.

„U takvoj situaciji Albanci na Kosovu, koji su tada uglavnom bili okupljeni oko Demokratskog saveza Kosova, na čelu sa Ibrahimom Rugovom, počinju da razmišljaju šta i kako u budućnosti kada Jugoslavije više ne bude”, dodaje.

Tada je, kako navodi, rečeno da će i Kosovo, kao i druge federalne jedinice, tražiti da bude nezavisna država.

„I na tom improvizovanom referendumu ogromna većina se izjasnila za nezavisnost Kosova ako više ne bude Jugoslavije”, kaže Vlasi.

„Naravno, vlasti Srbije to nisu priznale i svaku delatnost Albanaca su posmatrale kao ilegalnu”, dodaje.
KAKO JE IZGLEDAO REFERENDUM?
Nezvanični referendum na Kosovu trajao je od 26. do 30. septembra.

Milivoje Mihajlović je tih dana radio kao novinar i često je pratio konferencije za medije Ibrahima Rugove.

Kako navodi, na konferenciji tokom referenduma bilo je mnogo i domaćih i stranih novinara, a posebno se seća jedne anegdote.

„Rugova je medije obavestio da se širom Kosova održava referendum, da ljudi izlaze na birališta i slične stvari.

„Međutim, odjednom mu prilazi jedan od njegovih ljudi i pruža mu cedulju.

„On je to pročitao, rekao da je srpska policija upala na biračko mesto u naselju Vranjevac u Prištini, kao i da poziva sve novinare da odu i vide o čemu se radi”, priseća Mihajlović.

Svi su, kaže, već počeli da se pakuju, a on je postavio pitanje šta se desilo sa biračkim listićima i predsednikom biračkog odbora.

„‘Odneli su i njega i listiće‘, odgovorio je čovek koji je doneo cedulju, na šta su se svi nasmejali, pa i Rugova”, navodi Mihajlović, koji je o događajima sa Kosova izveštavao za brojne medije, bio urednik Radio Prištine, a kasnije i direktor Radio Beograda.
Međutim, Trajković ističe da Srbija nije imala „aktivnu ulogu u zabrani referenduma”.

„Tolerisan je zato što se mislilo da je referendum potvrda teze o teritorijalnim pretenzijama”, navodi.

Rezultati referenduma objavljeni su posle nekoliko dana, a 99,98 odsto ljudi je glasalo za nezavisnost.

U oktobru 1991, Albanija je priznala Kosovo kao nezavisnu državu, ali osim zvanične Tirane, niko drugi to nije uradio.

Međutim, Mihajlović navodi da mnogi na Kosovu danas upravo taj referendum video kao „osnov za distanciranje Albanaca od Beograda”.

„Ta 1991. godina je bila prekretnica u podeli”, kaže kratko.

„Mržnja je počela da se produbljuje, a podele su posle toga postale čak i institucionalne – albanska deca su išla u škole u jednoj smeni, srpska u drugoj.

„To je značilo da su animoziteti iz dana u dan sve veći i da ne sluti na dobro”.
KOSOVO POSLE REFERENDUMA
Međutim, posle referenduma nije se mnogo toga u praksi promenilo.

„Svet se tada još bavio Jugoslavijom, a ne segmentom tog problema – situacijom na Kosovu”, kaže Vlasi.

Isto smatra i Mihajlović, ističući da je referendum „ostao u senci ratnog vihora koji je besneo u Hrvatskoj”.

„Tada mi se činilo i da je to bio politički akt koji je učvrstio Demokratski savez Kosova, na čelu sa Rugovom, kao političku snagu kosovskih Albanaca”, navodi.

Albanci su ubrzo, dodaje Mihajlović, na Rugovin poziv počeli masovno da napuštaju poslove u državnim firmama.

„Rugova je smatrao da će izazivanjem socijalne krize sesti za pregovarački sto sa Beogradom, a želeo je i da se nametne kao vođa kosovskih Albanaca.

„Međutim, ta odluka izazvala je dosta tenzija, postalo je opasno raditi u srpskoj firmi ukoliko ste Albanac i to je zapravo bio jedan od ključnih poteza u podeli i distanciranju Albanaca i Srba na Kosovu”, dodaje Mihajlović.

Sredinom 1991. Srbija dobija novu vladu u kojoj nije bilo Momčila Trajkovića.

„Tada je došlo do razlaza i neki drugi su sve preuzeli”, kaže on kratko.

„Razišao sam se Miloševićem zato što Srbija nije imala nikakvu strategiju prema Kosovu, ali i zbog pitanja zloupotrebe Kosova za osvajanje i očuvanje vlasti”, ističe.

Ubrzo su se, dodaje, rasplamsali sukobi na prostoru bivše Jugoslavije, zbog čega je Milošević „pitanje Kosova ostavio po strani”.

„Imate moj intervju u NIN-u 1992. godine sa naslovom ‘Ne skrećite pogled sa nas‘.

„Međutim, pitanje Kosova je marginalizovano i ja sam sve napustio – da sam ostao, bio bih jedan od ključnih ljudi u Hagu”, kaže.

Situacija na Kosovu nije se menjala sve do 1998. i 1999. godine i rata između Oslobodilačke vojske Kosova i Vojske Jugoslavije.

Sukob je okončan 9. juna 1999. sporazumom u Kumanovu – kojem je prethodilo NATO bombardovanje Jugoslavije – kada su se srpske snage povukle sa Kosova, a Rezolucijom 1244 na Kosovu je uspostavljena privremena administracija Ujedinjenih nacija.

Veliki broj državnih zvaničnika Srbije posle toga je završio na optuženičkoj klupi Haškog tribunala, a uskoro počinje suđenje i liderima kosovskih Albanaca pred Specijalnim sudom za Kosovo.
Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije umro je 2006. u Hagu, tokom suđenja za zločine počinjene, između ostalog, i na Kosovu.

Za zločine na Kosovu u Hagu su osuđeni i Nikola Šainović, Nebojša Pavković, Sreten Lukić, Dragoljub Ojdanić i Vladimir Lazarević.

Šainović je bio potpredsednik Vlade SRJ, Ojdanić načelnik Generalštaba, Lazarević komandant Prištinskog korpusa, Nebojša Pavković general Treće armije SRJ, a Lukić načelnik MUP-a za Kosovo i Metohiju.

Vlajko Stojiljković, tadašnji ministar policije, ubio se 2002. godine pošto je Srbija usvojila zakon o saradnji sa Haškim tribunalom.

Od 2019. godine podignuto je više optužnica protiv bivših pripadnika OVK.

Među optuženima su se, između ostalog, našli najistaknutiji kosovski zvaničnici – bivši premijer Ramuš Haradinaj, bivši predsednik Hašim Tači i bivši predsednik Skupštine Kosova Kadri Veselji.

KOSOVO DANAS
Tokom godina je bilo dosta različitih planova kako rešiti pitanje Kosova, ali nijedan nije prihvaćen.
Daleko najpoznatiji ‘međunarodni plan za Kosovo‘ je predlog finskog diplomate i specijalnog izaslanika UN-a Martija Ahtisarija iz 2007. godine.

„Ahtisari je tu došao do zaključka da su stvoreni uslovi da prestane privremena administracija Ujedinjenih nacija”, kaže Vlasi.

„Jedan od kriterijuma koje je uzeo bilo je i to da je Kosovo po poslednjem legalnom Ustavu SFRJ bilo konstitutivni element federacije.

„Dakle, pošto Jugoslavije više nema, Srbija bi nasilno pogazila ustavni status Kosova.”

Ahtisarijevim planom je predviđena široka autonomija za srpske opštine uz punu vlast Prištine, ali Savet bezbednosti UN-a odbacio je njegov plan nakon pritisaka iz Rusije i pretnje vetom.

Ipak, upravo ovaj plan je bio osnov za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008.

Te 1991. godine nezavisno Kosovo priznala je samo Albanija, a tri decenije kasnije nezavisno Kosovo priznaje oko 100 zemalja – tačan broj nije poznat.

Otkud tolika razlika?

Mihajlović kaže da je referendum iz 1991. bio „projekat Albanije i kosovskih Albanaca, a da je pitanje Kosova kasnije „internacionalizovano”.

„Onda se uključio čitav Zapad, Albanci su dobili ozbiljnu podršku pre svega iz Vašingtona i Londona, kao centara političke moći i došlo je do proglašenja nezavisnosti”, navodi.

Priština navodi da Kosovo danas priznaje 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Poslednje priznanje Kosova stiglo je iz Izraela koji je početkom ove godine uspostavio pune diplomatske odnose sa Kosovom, u skladu sa Vašingtonskim sporazumom koji su potpisali predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tadašnji premijer Kosova Avdulah Hoti.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.
Izvor

Show More

Leave a Reply

Back to top button