svijet

Izrael – nova stvarnost

Bernard Avishai

Prekid vatre između Hamasa i Izraela stupio je na snagu u petak 21. maja, u 2 sata posle ponoći, i izgleda da se poštuje. Izraelce je tog jutra dočekalo saopštenje vojske da su „ostvareni operativni ciljevi“. S druge strane, mnogi stanovnici Gaze slavili su na ulicama čitave noći – među njima i Halil Al Haja, vođa Hamasove izborne liste na otkazanim palestinskim parlamentarnim izborima, čija je kuća bombardovana. „Ovo je euforija pobede“, rekao je Al Haja.

Nasilje je trajalo 11 dana (od 10 maja), dovoljno da izraelska vojska imenuje svoju operaciju kao Zaštitnik zidova, mada su se mediji pre svega bavili tunelima. Hamas je ispod gradova u Gazi izgradio mrežu tunela od kojih su neki dugi desetinama kilometara. Popularni naziv ove mreže je Metro. Izrael je mapirao ove tunele, zahvaljujući „vrlo kvalitetnim obaveštajnim podacima“, rekao je zapovednik Južne komande Eliezer Toledano. Vojska tvrdi da je avijacija bombardovala 9 lansirnih punktova, od kojih su neki u tunelima, i pritom uništila 65 lansera raketa. Toledano je dodao da su gađani i delovi tunela koji nisu neposredno uključeni u aktuelnu akciju, kako bi se poslala poruka Hamasovim vojnim liderima da su tuneli „smrtna zamka“. Do obustave vatre, tvrdi izraelska vojska, uništeno je preko 100 kilometara tunela čime je postignut glavni cilj akcije.

Međutim, i neke zgrade iznad tunela su bile smrtne zamke. Dnevnik Jerusalem Post prenosi da su uništene zgrade u kojima se nalazi „10 vladinih kancelarija, 11 meta u vezi sa unutrašnjom bezbednošću i 5 banaka koje upravljaju terorističkim fondovima“. Ministarstvo zdravlja u Gazi saopštilo je da je ubijeno najmanje 240 Palestinaca, uključujući 66 dece; kancelarija UN za koordinaciju humanitarnih poslova navodi da je 75.000 ljudi raseljeno ili ostalo bez kuće. S druge strane, predstavnik izraelske vlade kaže da je ubijeno 225 militanata, uključujući 25 viših zapovednika – brojke se iz očiglednih razloga ne podudaraju. Strategija Izraela kao da je bila uništavanje tunela i kolateralno svega okolo, uključujući vitalnu infrastrukturu kao što su vodovod i elektrodistribucija, kao i uništavanje navodnih komandnih centara u višespratnicama – uključujući redakcije međunarodnih medija u Gazi. Prema izraelskim gradovima je sa druge strane ispaljeno preko 4.000 raketa, posebno ka Aškelonu na obali; mnoge od njih su probile antiraketni štit. U Izraelu je ubijeno 13 ljudi, uključujući dvoje tajlandskih radnika. Među izraelskim žrtvama su i jedan arapski otac i njegova 16-ogodišnja ćerka, u gradu Lidu.

***

Nasilje je Hamasova krivica, rutinski tvrde izraelski zvaničnici, jer Hamas napada izraelske civile, a svoje koristi kao štit. (Netanijahuovoj vladi očigledno bolje leži informisanje diplomata i novinara o raketama i tunelima, nego o naseljenicima koji sprovode deložacije u Šeik Džari ili o izraelskim policajcima koji maltretiraju Palestince za vreme Ramazana.) Svrha izraelske operacije je zvanično bilo odvraćanje. Kako je naveo vojni dopisnik Kanala 12 Roni Danijel, „nesumnjivo, što duže traju borbe, što su preciznija gađanja, to se više odlaže sledeća runda sukoba“. Priče o odvraćanju su utihnule posle zahteva predsednika SAD Džoa Bajdena o prekidu vatre. Vojni analitičari su onda počeli da govore o završnom naletu Hamasovih raketa i kraju izraelskih vazdušnih akcija. Obe strane su, kako je to formulisano u Haaretzu, izigravale pobednika.

Jasan pokazatelj istrošenosti pobedničke retorike u Izraelu je popularnost snimka u kome je Džon Oliver ismeva. Tvrdnje izraelske vojske naročito su bljutave, kaže Oliver, ako se ima u vidu ogromna nadmoć Izraela. On dalje kaže da građani Gaze nemaju kontrolu nad Hamasovim akcijama. Mogao je dodati i da bi izraelska vlada postigla više uspeha distribucijom vakcina protiv kovida-19 ili ponudom za popravku elektrodistribucije umesto vazdušnim udarima. Pobednička retorika se zaista izlizala u Izraelu. Najnovija eskalacija sukoba je razotkrila sve jači otpor prema njoj širom sveta, od ulica Lida do Vašingtona. Palestinska euforija je odgovor na izraelsku zebnju da će stvari morati da se menjaju.

Mogući scenario deluje očigledno. Stradanje u Gazi moglo bi izazvati proteste na okupiranim teritorijama uključujući istočni Jerusalim, ili obrnuto; izraelske reakcije na takve proteste mogle bi izazvati još više nasilja, slično kao sa Al Aksa intifadom koju je 2000. isprovocirao Arijel Šaron kada je poginulo 3.000 Palestinaca i 1.000 Izraelaca. (U petak, samo nekoliko sati posle prekida vatre, na popodnevnoj molitvi u Al Aksi okupilo se više desetina hiljada Palestinaca, od kojih su neki nosili palestinske zastave; do kraja popodneva, došlo je do novih sukoba sa izraelskom policijom.) Takvo nasilje moglo bi dovesti do daljih nemira u Izraelu, gde je već bilo uličnih obračuna između arapskih i jevrejskih građana. To bi zatim moglo isprovocirati Palestince u Jordanu, koji nisu složni po pitanju legitimiteta hašemitske monarhije i njenog mirovnog sporazuma sa Izraelom. Haos bi gotovo izvesno mobilisao kadrove Hezbolaha u Libanu, koji uživa podršku Irana. Netanijahu ili njegov desničarski naslednik bili bi izloženi pritisku da uzvrate na više frontova, bez podrške Amerike. Sve veći broj palestinskih pristalica u SAD (a naročito na progresivnom krilu Demokratske stranke) tvrdi da su Netanijahu i decenijska dominacija Likuda u Knesetu doveli do ove katastrofe. I u pravu su.

***

Hamas je 2007. isterao vođe Fataha u Palestinskoj upravi iz Gaze. Kada je dve godine kasnije Netanijahu po drugi put preuzeo kabinet, distancirao se od napretka svog prethodnika Ehuda Olmerta u razgovorima sa palestinskim predsednikom Mahmudom Abasom, u okviru mirovnog procesa iz Osla. Netanijahu se posvetio naseljavanju palestinskih teritorija i polaganju isključivog prava na Jerusalim, poručujući time da se palestinski suverenitet može odlagati do u beskraj. Veliki Izrael je moguć sve dok je palestinsko rukovodstvo podeljeno. Izraelski premijer je izazvao poslednju rundu napada na Hamas u Gazi jula 2014. i zato da bi poništio sporazum o jedinstvu koji su Abas i Ismail Hanija iz Hamasa sklopili mesec dana ranije. Poslanik Kneseta Bezazel Smotrič, naseljenički zilot i Netanijahuov saveznik, 2015. je otvoreno rekao: „Na međunarodnoj sceni u igri delegitimizacije Palestinska uprava je opterećenje, a Hamas je resurs“. Zadatak je bio održavati Hamas ujedno solventnim i pod kontrolom: Kataru se dozvoljava da ih finansira, dok se protiv njih izvode periodični napadi. Neki vojni komentatori to su zlokobno opisivali kao „košenje travnjaka“.

Sve to su sada pregazili novi događaji. Zabluda je misliti da će gola sila i „vrlo kvalitetni obaveštajni podaci“ sačuvati status quo. Vođstvo Hamasa ostaje u Gazi, delom i stoga što Izrael nema volje za potpunu invaziju. General-major Jicak Brik, bivši vojni ombudsman, upozorio je 2018. da vojska nema ni kapacitet za terensku borbu. U svakom slučaju, invazija bi dovela do prevelikog broja poginulih civila. Odjednom postaje jasno da je Hamas pretnja izraelskim granicama i da ga ništa ne sprečava da raketira njegove gradove. Kakav resurs.

Na Zapadnoj obali Palestinci trenutno nemaju pouzdan politički proces koji bi doneo promenu. Nedavne ankete pokazuju da raste broj mladih spremnih da podrže oružanu borbu. „Pravi neuspeh ovde je Abasova nemoć da ujedini i podmladi palestinski politički sistem“, kaže mi Sam Bahur, menadžer i aktivista iz Ramale. Pre najnovijeg talasa nasilja Hamas je „loše upravljao Gazom i stvarao otpor prema sebi“. Spremali su se za „legitimizaciju“ učešćem na parlamentarnim i predsedničkim izborima, a kad je Abas otkazao izbore „izgubili su tlo pod nogama“. Pribegavanjem nasilju Hamas „ostaje relevantan“. Međutim, sada se i Abasove pristalice i militanti priklonjeni Fatahu bore za svoje mesto. Prošlog vikenda, na hiljade uglavnom mladih ljudi spontano se okupilo na izraelskim kontrolnim punktovima. Bezbednosne snage ubile su 11, a ranile više stotina njih. Abas je mobilisao bezbednosne snage Palestinske uprave da uvede red na Zapadnoj obali. Šta ako sledeći put to ne učini?

To može da zvuči udaljeno od Hezbolaha u Libanu. Međutim, prošle subote se Hanije, još uvek na čelu Hamasa, obratio masi u Kataru, opisujući Hamas kao branioca Jerusalima. Istoga dana razgovarao je telefonom sa Esmailom Ganijem, vojnim predvodnikom iranske Kuds jedinice, od koje zavisi Hezbolah. Hamasove rakete, navodno je rekao Gani, „jedinstven su i uspešan odgovor“ Izraelu. Hezbolah navodno poseduje više od 100.000 raketa – uz nekoliko hiljada projektila srednjeg i nekoliko stotina projektila dalekog dometa sa sistemima za navođenje.

Konačno, treba uzeti u obzir i situaciju u samom Izraelu. O nasilju i razaranju po gradovima naširoko se izveštava. Uhapšeno je više stotina učesnika u pobuni. Izraelski komitet koji koordinira arapske organizacije građanskog društva u zemlji, pozvao je na generalni štrajk, realizovan i na Zapadnoj obali. Mudar Junis, predsednik Komiteta lidera arapskih veća, rekao je za Haaretz da se štrajku priključilo više od polovine arapskih Izraelaca. Izraelsko udruženje građevinaca navodi da je samo 150 od 6.500 palestinskih građevinskih radnika došlo na posao. Značajni segmenti privatnog sektora, od maloprodaje do turizma, bili bi paralisani takvim akcijama.

***

Arapska zajednica je većinom uspešno integrisana u izraelsko građansko društvo u kome se pretežno govori hebrejski. Arapi čine oko petine izraelskog stanovništva. Po podacima centralnog biroa za statistiku oni čine skoro petinu ukupnog broja doktora, četvrtinu bolničkog osoblja i čak polovinu apotekara. Oko 16% studentske populacije su Arapi, uz izuzetke poput univerziteta u Haifi gde ih ima 40%. Devojka ubijena u raketnom napadu u Lidu bila je učenica škole u okviru eksperimentalnog lanca viših škola koje finansiraju izraelsko-jevrejski preduzetnici, u organizaciji investitorskog veterana Josija Vardija. Po prvi put u istoriji zemlje, arapske političke partije pregovaraju o ključnim položajima u vladajućim koalicijama.

Pa ipak, Netanijahuovi neo-cionistički revanšisti, oslonjeni na teokratske struje u rabinatu i Knesetu, neskriveno potiskuju Arape i druge ne-Jevreje na margine. Zakon o nacionalnom uređenju, koji Izrael postavlja kao državu samo jevrejskog naroda razbesneo je čak i zajednicu Druza, koji služe u izraelskoj vojsci. Stopa siromaštva među Arapima u Izraelu 4 puta je veća nego među Jevrejima. Nedavna analiza koju su sproveli Nasrin Hadad Hadž-Jahja, istraživačica iz izraelskog Instituta za demokratiju, i Merav Šaviv, bivši istraživač sa harvardske Kenedi škole, pokazuje da se blizu 30% izraelskih Arapa između 19 i 24 – oko 30.000 mladih muškaraca – niti školuju, niti su zaposleni. Ta omladina često učestvuje u obračunima bandi, uz nemešanje izraelske policije. Spontani napadi na Jevreje u arapskim gradovima i njihovoj okolini – uključujući Um al-Fam, gde je u martu organizovan masovni protest zbog policijskog nemara – ne mogu se objasniti bez razumevanja kako se omladinsko nasilje kanališe u anti-izraelski bes. Slično je sa militantnim grupama mladih Jevreja. Jedna izraelska monitoring grupa, FakeReporter, identifikovala je oko 20.000 jevrejskih ekstremista koji napade organizuju preko društvenih medija, kao i još 80.000 ekstremnih desničara koji šire antiarapske stavove preko aplikacija Telegram i WhatsApp. U mom kvartu u Jerusalimu, na lokalnoj prodavnici humusa osvanuo je natpis „pod jevrejskom upravom“, verovatno s namerom da spreči napade takvih bandi.

Ukratko, situacija je nestabilna, uzavrela i podseća na onu posle rata 1973. kada su, uprkos tobožnjoj pobedi, Izraelci shvatili da je ideja o spoljnoj politici zasnovanoj na vojnoj sili – uz večno odlaganje rešenja palestinskog pitanja – arogantna zabluda. Pre tog rata vlada je, umesto o odvraćanju, govorila o „obezbeđenim granicama“ koje okolne arapske zemlje ne bi smele da napadnu. Napale su. Danas, kao i tada, raste uverenje da Izrael ne može da izađe iz ove krize isti kakav je bio na njenom početku. Desnica se razmeće: poziva na razoružanje Gaze i progon izraelskih Arapa kao pete kolone. Levica je našla novu energiju i traži ponovno otvaranje palestinskog pitanja i, u skladu s tim, zahteva demokratske norme za otpor teokratiji i smanjenje diskriminacije Arapa.

Obe strane sada prate poteze Bajdenove administracije koja, uprkos razumljivoj želji da se ne meša, više ne može odlagati rešenje palestinskog pitanja. Kao i 1973, neočekivani udarac izraelskoj poziciji otvorio je put diplomatiji. Netanijahu nije u stanju da donese neophodne promene. Njemu odgovara eskalacija nasilja. U svakom slučaju, Bajdenu ističe vreme. Prekid vatre i obnavljanje mirovnog procesa mogli bi da pomognu palestinskoj državi, ali i da sačuvaju Izrael od najgoreg. Gotovo je izvesno da će sledeća runda nasilja, ili neka naredna, izazvati upravo takav scenario.
Izvor

Show More

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Back to top button