politika

Može li, ili mora, Vučić Srbiju da odvede na Zapad?

BOŠKO JAKŠIĆ

Ne bih da prenagljujem, ali svaki iskreni proevropski pobornik izvlačenja Srbije iz zagrljaja “majčice Rusije” morao bi da podrži Vučića. Bez obzira na to da li su, ponavljam, njegovi potezi dobrovoljni ili iznuđeni. I ne bi smio da se obrušava na Đilasa

Raspored međunarodne diplomatije omogućio je Aleksandru Vučiću da uskladi poteze koji Srbiju polako udaljavaju od političkog vazalstva prema Rusiji. Glasanje o osudi agresije na Ukrajinu u Generalnoj skupštini UN-a dogodilo se pre izbora, podrška rezoluciji o suspendovanju Rusije iz Saveta za ljudska prava UN-a posle.

Svestan da bi prenagljene kritike invazije odnele naprednjacima mnoge glasove biračkog tela koje je evidentno prorusko, predsednik se pred Vladimirom Putinom branio stavom da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji.

OD UZDRŽANOG DO “ZA”

Kada su izbori prošli, na Zapadu su procenili da su Vučiću dovoljno pomogli ne priterujući ga uza zid i da je vreme da se zemlja koja je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji jasnije izjasni i pridruži širokom antiputinovskom frontu čije je liderstvo preuzeo američki predsednik.

Vučić je pokušavao da kupi vreme i produži sa laviranjem. Srbija nabavlja francuske lovce i kineske rakete zemlja-vazduh. Istovremeno je, izbegavajući da osudi zločine ruske vojske, neočekivano kritikovao vojnu propagandu Moskve oko Ukrajine za koju je rekao da ga, pozivajući se na humanitarne krize, neodoljivo podseća na retoriku koju je NATO koristio kao povod napada na SR Jugoslaviju. Pokušaj je propao jer se analiza nije dopala Kremlju, a i Zapad je odbacio poređenje dve agresije kao neosnovano.

Onda je usledio nov test geostrateškog opredeljenja: glasanje o suspenziji Rusije iz Saveta UN-a za ljudska prava. Zapad je pripretio: Srbija neće biti izuzeta iz paketa sankcija za naftu koji je trebalo da stupi na snagu 15. maja, pred njen evropski put biće postavljene barikade. Ruski kontrolni paket NIS-a mora da bude prodat. Azerbejdžanu, odlučili su Amerikanci.

Vučić je pred takvim pretnjama popustio: od uzdržanog, glas u UN-u pretvoren je u “za” izbacivanje Rusije. Kasnije je priznao da je prvobitni stav bio da Beograd bude uzdržan, ali da su onda shvatili da bi “i jedni i drugi bili protiv Srbije”.

U tome i jeste suštinska dilema koja traje decenijama i koja se meri brojem stolica srpske diplomatije. Važno je što se Vučić odvažio na odluke koje su doskora bile nezamislive. Ako me pitate da li je to rezultat “neviđenih pritisaka” ili sveobuhvatne analize geostrateške pozicije Srrbije, opredelio bih se za prvo, ali nevažno. Računaju se rezultati, omiljene su Vučićeve reči.

U mirnodopskim vremenima, i Istok i Zapad pripravni su da tolerišu partnere u Beogradu koji su nekada vođeni trgovinskim, nekada investicionim, a nekada i ideološkim razlozima. U ratnim vremenima, kada su Istok i Zapad akteri najozbiljnije krize od Drugog svetskog rata, tolerancije nema.

Ili ste sa nama, ili ste protiv, vraća se u opticaj čuvena rečenica bivšeg američkog predsednika Georgea W. Busha. Ili ste u bloku koji se suprotstavlja ruskoj agresiji, ili ste uz Putina, pojednostavljen je rezon i u Beloj kući i u sedištu EU u Bruxellesu.

Rusija ima isti stav. Države koje su osudile agresiju proglašene su za “neprijateljske”. Konflikt sa Beogradom izbegnut je da bi Moskva sačuvala svoje pozicije. Kažu da imaju razumevanja za Vučićeve poteze jer su iznuđeni.

Udaljavanje od Rusije moglo bi da se odrazi i na situaciju u Bosni, gde Beograd sumnjiče, a Moskvu direktno optužuju da ohrabruje secesionizam Milorada Dodika i njegov uporni rad na širenju haosa.

Pošto je maksimalno sužen manevarski prostor, svako ko pokušava da vodi cik-cak diplomatiju ne doživljava se kao iskreni saveznik ni na jednoj strani. Srbija je izložena “režimu packi”: kad se previše okrene ka Istoku, pritiska, opominje i preti Zapad. I obrnuto.

Ističe vreme u kome je Vučić imao iskrenog patrona Angelu Merkel. Olaf Scholz i Emmanuel Macron mogu da deluju diplomatski srdačno, ali njihov stepen tolerancije se brzo troši. Može Vučić da se hvali sa 19 susreta sa Putinom, ali veliko je pitanje koliko mu Vladimir Vladimirovič danas veruje, ako mu je ikada verovao.

Predsednik voli šah, ali je sebe doveo u iznudicu vremena. Morao je da nevoljno povlači poteze koji otvoreno iritiraju onaj deo javnosti koji je, sasvim usamljen u Evropi, na ulicama klicao Putinu oduševljen njegovim obračunom sa ukrajinskim “nacistima”.

Da igra na rusku kartu prestaje da bude opcija naprednjaka, posredno je potvrdila i Ana Brnabić u svojstvu člana Predsedništva SNS-a. Ona je neuobičajeno direktno kritikovala socijaliste da su “neodgovornom” politikom – izbornim plasmanom proruskih stavova usred ukrajinske krize – ne samo “izdali tim” već i zastupali politiku koja nije dobra za zemlju.

U ovom kontekstu gledam i na Vučićev susret sa liderom opozicione Stranke slobode i pravde Draganom Đilasom. Predsedniku je sastanak bio neophodan ne toliko zbog Beograda, koliko da bi Zapadu poslao još jedan signal. Spremnost da razgovara znači da mu je potreban makar i indirektan saveznik na zapadnom putu. Druge nema.

Socijalisti su otvoreno proruski kao i desna opozicija. Desna nacionalistička opozicija kritikuje Vučića za izdaju i “skandaloznu odluku” glasanja u UN-u, i otvoreno sumnjaju da je Vučić pripravan da ih “proda” i da se okrene mrskom Zapadu.

Građanska opozicija takođe napada Đilasa kao “izdajnika”. Vuk Jeremić osuđuje susret “sa nesagledivim posledicama”. Posledicama po šta? Prekid svrstavanja uz Moskvu? Zašto i Zdravko Ponoš plaši Srbiju mogućnošću da Vučić uvede sankcije Rusiji i tvrdi da se sa “ovom vlašću ne pregovara, ona se ruši”.

NOVI ZADATAK

Gde se ruši? Pokušao je na izborima, nije prošlo. Da li, kako zagovara zeleni revolucionar Ćuta, preostaje samo ulica? Hvala lepo. Odbranu Putina na beogradskim ulicama već sam video.

Dobar deo opozicije se obrukao. Kritikovali su agresivnu Vučićevu retoriku o “ološu i lopovima” i njegovu nespremnost za dijalog. Kada je Đilasa nazvao gospodinom i prihvatio susret, opozicionari su napali Vučića (i Đilasa pride).

Oni koji su do juče govorili o neodrživom savezu sa desnicom, kasnije su kumili da ih nacionalisti podrže u Beogradu, što bi bio čist protivprirodni blud. Kada su se Nada, Zavetnici i družina okrenuli, počeli su da pričaju o “izdaji”. Nema tu izdaje.

Ne bih da prenagljujem, ali svaki iskreni proevropski pobornik izvlačenja Srbije iz zagrljaja “majčice Rusije” morao bi da podrži Vučića. Bez obzira na to da li su, ponavljam, njegovi potezi dobrovoljni ili iznuđeni. I ne bi smeo da se obrušava na Đilasa.

Opozicija sleva i zdesna čini uslugu Đilasu koji se državotvornim stavom nameće kao, na žalost usamljeni, predvodnik proevropske opozicije. Osporavanje lidera SSP-a iz građanskog korpusa znači da zbog ambicija, sujeta, želje da uvek budu antiprotivni ili ko zna čega, postaju opozicija sebi samima.

Odluka da se promeni stav o drugom glasanju u UN-u mogla bi da bude velika lekcija odbrane državnog interesa i konačnog povratka na put koji je davno trasiran: Srbija na Zapadu. Vučiću su njegovi tvorci na Zapadu postavili nov zadatak.

Izvor

Related Articles

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

Back to top button
%d bloggers like this: