kultura

Ljudi bačeni na otpad

Kada nam neka stvar nije potrebna, kada nam počinje smetati, nepotrebno zauzimati prostor, mi je se riješimo tako što je prodamo, darujemo nekome ili naprosto bacimo. Nekada smo spremni i platiti, samo da je se otarasimo.

Neki ljudi se vezuju za stvari i teško se od njih odvajaju čak i onda kada im više nisu potrebne, dok neki, bez ikakvih emocija, to učine čim im se za odbacivanje ukaže prilika. Tako imao one kojima je puna kuća nepotrebnih stvari, a imamo i one koji imaju samo ono što im je neophodno.

Ali kako je s ljudima koji su nam nekada bili potrebni, od kojih smo ovisili, bez kojih u nekom periodu života, možda, nismo mogli opstati? Šta s njima biva kad nam postanu nepotrebni, kad od njih više nemamo koristi? Ili kad nam čak postanu teret, a ima mnogo takvih slučajeva?

Recimo, roditelji. Oni nas donose na svijet i podižu nas dok smo sasvim bespomoćni. Uče nas životu i pomažu koliko god mogu. Nesebično se žrtvuju za nas. No, u starosti postaju sve slabiji, nemoćniji, i umjesto da nam i dalje pomažu, dođu u fazu života u kojoj je njima potrebna pomoć.

U firmama postoje radnici koji rade vrijedno i vuku firmu, daju sve od sebe. Onda se povrijede na poslu i moraju na bolovanje, postaju balast za firmu.

Postoje prijatelji koji su nam u životu uvijek pri ruci, uvijek uz nas, na našoj strani, spremni pružiti nam ruku i izvući nas iz nevolje. Ali u jednom periodu se stvari preokrenu i zatreba pomoć njima. Umjesto da oni pomažu nama, mi trebamo pomoći njima.

Šta je s bračnim partnerom koji je jedini u kući zaposlen i sve nas izdržava, a onda ostane bez posla, a mi se u međuvremenu zaposlimo i sad mi trebamo izdržavati obitelj?

Treba li u svim tim slučajevima ljude koji su postali nekorisni „baciti na otpad“, kao što činimo sa stvarima? Ima li stvarno ljudi koje smo „bacili na otpad“?

Ako bolje razmislimo, shvatit ćemo da ima. Ljudi su to, nekada, koji su još puni raznih znanja, mogućnosti i vrlina koje su itekako upotrebljive, od kojih bi se moglo imati još mnogo koristi, ali ih niko ne traži i ne koristi. Ove vrijednosti će nestati zajedno s tim ljudima, ali dok su živi, o tome se ne razmišlja mnogo. Istina je da ima i onih ljudi koji svojim ranijim ponašanjem nisu zaslužili veliku brigu onih oko sebe, ali ima i takvih koji su bili uzorni, ali ih opet niko ne pazi i ne drži do njihovih vrijednosti. Prisjećam se, dok ovo pišem, muža koji je svakodnevno posjećivao u bolnici svoju ženu, godinama nepokretnu i u nesvijesti, bez nade da će se oporaviti. Kad su ga pitali što tako uporno dolazi kad ona nije ni svjesna njegove prisutnosti, kad čak i ne zna ko je on, a on im je odgovorio: „Ali zato ja dobro znam ko je ona!“

Šta je u slučajevima „bacanja ljudi na otpad“ ispravno, a šta pogrešno; šta je pravo ili krivo? Mada se odgovor čini jednostavnim i lako vidljivim, do njega ipak nije tako lako doći. Ali sigurno je da je dobro o ovome razmišljati još mnogo prije nego što dođemo u životnu dob u kojoj postajemo suvišni. I sigurno je da odnos prema „odbačenim ljudima“ ne govori samo o njima, nego, možda i više, i onima koji ih „odbacuju“.

Na kraju, vidimo kako se mnogi ljudi odnose prma odbacivanju ljudi slično kao prema odbacivanju stvari. Neki se za njih vežu i ne mogu ih ostaviti niti onda kada bi ih mnogi drugi odbacili. Nekada se vežu i za one koje su drugi odbacili. A neki olako odbacuju i one koji su im bili od velike pomoći i koristi.

Izvor

Show More

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Back to top button
Close
Close