kniževnostkultura

Komunizam i Pax Americana kao lice i naličje iste ideje

Američka „demokratija“ nije protivotrov za sovjetski komunizam, niti alternativa takozvanog slobodnog sveta. Radi se o dva lica iste stvari

Boljševička revolucija ispoljila je tipična obeležja na koja valja ukazati. Ona je u nedovoljnoj meri imala romantične, burne, haotične i iracionalne odlike svojstvene drugim revolucijama, pre svih francuskoj; nju su, naprotiv, karakterisali inteligencija, dobro smišljen plan i tehnika. Lenjin je proučavao problem proleterske revolucije od početka do kraja, kao što bi se matematičar suočio s problemom višeg računa i analizirao ga hladno do najsitnijih detalja. Njegove su reči: „Revoluciji nisu neophodni ni mučenici ni heroji – njoj je potrebna logika i gvozdena ruka. Naš zadatak nije da spustimo revoluciju na diletantski nivo, nego da diletanta uzdignemo na stupanj revolucionara.“ Ta razmišljanja dopunjena su aktivnošću Trockog koji je pitanje ustanka i državnog udara načinio manje problemom masa i naroda, a više problemom tehnike koja iziskuje specijalizovane i dobro rukovođene odrede.[1]

Vođe potom ispoljavaju nemilosrdnu doslednost idejama. Oni su ravnodušni prema praktičnim posledicama i neverovatnim nevoljama koje će nastati primenom apstraktnih principa. Za njih ne postoji čovek. Gotovo da su se elementarne sile otelovile sa boljševizmom u grupi ljudi koji žestokoj koncentraciji fanatičnog dodaju egzaktnu logiku, metod i pogled upravljen samo na sredstvo prilagođeno cilju – pogled tehničara. Tek u drugoj fazi, koju su oni izazvali i u velikoj meri održali u unapred određenim granicama, došlo je do dizanja podzemlja starog ruskog carstva, do režima terora mase usmerene da uništi i mahnito zatre sve što se vezivalo za prethodne vladajuće klase i rusko-boljarsku civilizaciju uopšte.

U vezi s tim karakteristično je još nešto. Za razliku od prethodnih revolucija koje su u svom demonizmu gotovo uvek izmicale iz ruku onih koji su ih izazivali te su proždirale svoju decu, to se tek u maloj meri dogodilo u Rusiji: kontinuitet sile i terora postao je trajan. Ako neumoljiva logika crvene revolucije nije nikad oklevala da ukloni i uništi one boljševike koji su težili da skrenu sa ortodoksnog pravca, bez skrupula u izboru sredstava i ne obazirući se na ličnosti, u središtu ipak nije dolazilo do kriza ili znatnih oscilacija. Ta crta je koliko karakteristična toliko i pogubna; najavljuje se epoha u kojoj sile mraka neće delovati iza kulisa, kao u prethodnoj, nego će se sjediniti sa svetom ljudi, našavši odgovarajuće ovaploćenje u bićima u kojima se demonizam spaja sa najlucidnijim intelektom, metodom i egzaktnom moći vladavine. Taj fenomen je jedna od najistaknutijih karakteristika završne tačke svakog ciklusa.

DVE ISTINE
Što se komunističke ideje tiče, prevariće se svako ko smetne s uma da u komunizmu postoje dve istine. Jedna je, da kažemo, ezoterična, ima dogmatski i nepromenljiv karakter, odgovara osnovnim principima revolucije, a formulisana je u spisima i direktivama prvog boljševičkog perioda. Druga istina je promenljiva, „realistična“, kovana od slučaja do slučaja, često u vidljivoj suprotnosti s prvom istinom i okarakterisana mogućim kompromisima sa idejama „buržoaskog“ sveta (patriotska ideja, blaže kolektivizovanje vlasništva, slovenski mit, itd.). Razni vidovi ove druge istine odlažu se na stranu čim izvrše svoj taktički zadatak; oni su puko oruđe u službi prve istine. Veoma su naivni oni koji su se upecali i u ma kojem trenutku pomislili da je boljševizam „prevaziđen“, da je on „evoluirao“ i da ide u susret normalnim oblicima vlasti i međunarodnih odnosa.

Ipak, ne treba da se zavaravamo ni u pogledu prve istine; marksistički ekonomski mit ovde nije primaran element, već je to poricanje svake vrednosti duhovnog i transcendentnog porekla. Filozofija i sociologija istorijskog materijalizma su jednostavni izrazi takve negacije i potiču iz nje – a ne obrnuto – kao što je i odgovarajuća komunistička praksa samo jedna od metoda za njeno sistematsko sprovođenje u delo. S druge strane, idući od kraja u tom pravcu stiže se do važne posledice: to je integracija, odnosno dezintegracija pojedinaca u takozvanom kolektivnom, čije je pravo suvereno.

U komunističkom svetu postaće cilj upravo odstranjivanje svega što ima vrednost autonomne ličnosti u čoveku i svega što može da mu čini korist odvojenu od kolektivnog. Naročito mehanizacija, dezintelektualizacija i racionalizacija svake delatnosti, na svim planovima, spadaju u sredstva regrutovana u te svrhe. To više nisu, kao u savremenoj evropskoj civilizaciji, pretrpljene i ožaljene posledice fatalnih procesa. Suzivši pogled samo na ekonomski aspekt, mašina postaje središte novog mesijanskog obećanja, a racionalizacija se predstavlja kao jedan od puteva za uklanjanje „ostataka“ i „individualističkih slučajnosti“ nasleđenih iz „buržoaske ere“.

Ukidanje vlasništva i privatne inicijative koje postoje kao osnovna ideja interne doktrine komunizma, bez obzira na različita sredstva prilagođavanja, u SSSR-u kao kriterijum predstavlja tek epizodu i sredstvo s ciljem – a cilj je upravo ostvarenje čoveka-mase i integralnog materijalizma u svim područjima, u očiglednoj nesrazmeri s obzirom na sve što se može zaključiti iz bilo kojeg isključivo ekonomskog mita. Istom sistemu pripada i razmatranje „Ja“, „duše“ i pojma „moj“ kao buržoaskih iluzija i predrasuda, kao stalnih ideja, principa svakog zla i svakog nereda, od kojih će odgovarajuća realistička kultura i odgovarajuća pedagogija osloboditi čoveka nove marksističko-lenjinističke civilizacije. Tako se stiže do odbacivanja u celini svih individualističkih, anarhističkih i humanističko-romantičnih zastranjenja one faze koju smo nazvali zapadnim irealizmom.

Poznate su Zinovjevljeve reči: „U svakom intelektualcu nazirem neprijatelja sovjetske vlasti“, kao što je poznato i htenje da umetnost postane masovna umetnost, da prestane da praktikuje „psihologiju“ i da se bavi privatnim stvarima pojedinaca, da ne služi za užitak viših parazitskih slojeva i da ne bude individualističko ostvarenje, nego da se obezliči i preobrazi u „moćni čekić koji radničku klasu podstiče na akciju“. Osporava se da nauka može da zanemari politiku, to jest komunističku ideju kao formativnu silu, i da bude „objektivna“ – jer se u tome vidi opasno „kontrarevolucionarno“ skretanje. Karakterističan je bio slučaj Vasiljeva i drugih biologa proteranih u Sibir zato što osnovnoj ideji komunizma nije odgovarala teorija genetike koju su oni zastupali, uvažavajući faktor „naslednosti“ i „urođenih sklonosti“ i ukazujući na to da bi čovek u suprotnom bio amorfna supstanca koja zadobija oblik samo odlučujućim delovanjem uslova sredine – kao što to zastupa marksizam.

Ono najekstremnije u evolucionističkom materijalizmu i sociološkom scijentizmu, a što je kao takvo ušlo u zapadnu misao, regrutuje se u obliku dogme i „državne brige“ kako bi se novim pokoljenjima isprao mozak i duboko se uobličio odgovarajući mentalitet bez korena. Dovoljno se zna o antireligioznoj kampanji koja ovde nema odliku običnog ateizma, nego poprima obeležja prave pravcate antireligije; ona otkriva pravu suštinu gorepomenutog boljševizma koji tim putem spravlja najprimerenija sredstva za iskorenjivanje velike bolesti zapadnog čoveka, one „vere“ i one potrebe za „verovanjem“ koje su služile kao surogat kad god bi nestala mogućnost stvarnih dodira sa nad-svetom.

DRUŠTVO KAO MAŠINA
U istom pravcu razmišljalo se i o „sentimentalnom vaspitanju“ kako bi se odstranili komplikovani aspekti „buržoaskog čoveka“, sentimentalizam i opsednutost erosom i strašću. Pošto su klase izjednačene i pošto se poštuju samo podele koje su nametnuli tehnokratija i totalni aparat, izjednačuju se i polovi; potpuna ravnopravnost žene u odnosu na muškarca zakonski se utvrđuje u svim domenima; ideal je da žene više ne budu nasuprot muškarcu, nego da postoje samo „drugovi“ i „drugarice“. Tako se i na porodicu gleda popreko, ne samo zbog onoga što je predstavljala u „eri herojskog prava“ nego i zbog onoga što je, u ostacima svojstvenim tradicionalnom dinastičkom buržoaskom periodu, bila sa svojim sentimentalizmima i konvencionalnošću. U tom pogledu takozvani ZAGS[2] predstavljao je karakteristični preokret; u svakom slučaju, poznata je višestruka akcija sprovedena u SSSR-u da obrazovanje u suštini postane briga države, da dete još od ranih dana zavoli više „kolektiv“ nego porodični život.

Prema prvom sovjetskom ustavu, stranac je, strogo gledano, automatski postajao deo Sovjetskog Saveza ako je bio proleter, dok je Rus, ako nije proleter, bio takoreći denaturalizovan i postajao parija lišen ličnosti u pravom smislu.[3] Prema striktnoj komunističkoj pravovernosti, Rusija je jednostavno važila za zemlju u kojoj je svetska revolucija Četvrtog staleža trijumfovala i organizovala se, da bi se potom širila. U ruskom narodu je, zajedno s mistikom zajednice, oduvek postojao neki nejasan mesijanski nagon; on je sebe smatrao teoforičnim – bogonosnim narodom predodređenim za delo opštečovečanskog iskupljenja. Sve je to preuzeto u izvrnutom obliku i osavremenjeno marksističkim terminima. Bog je preobražen i prizemnog kolektivizovanog čoveka, a „bogonosni narod“ shvaćen kao narod koji će upotrebiti sva sredstva da na čitavoj zemlji trijumfuje njegova civilizacija. Ublažavanje ekstremističkog oblika takve teze koje je usledilo u osudi trockizma neće sprečiti SSSR da i dalje oseća ne samo pravo, nego i dužnost da interveniše svuda u svetu kao podrška komunizmu.

Sa istorijskog stanovišta pomatrano, kada se stigne do staljinovske faze mit o „revoluciji“ u drevnom smislu, koji se uvek vezivao za haos i nered, izgleda prilično dalek; s totalitarizmom se, međutim, teži novom obliku reda i jedinstva. Društvo postaje mašina u kojoj je jedini motor komunistička država. Čovek je tek poluga i točak te mašine u kojoj je vrednost ljudskog života ništavna, a svaki oblik beščašća dopušten. Dovoljno je da se čovek usprotivi pa da ga zupčanik smesta zahvati i smrvi. Materija i duh su uključeni u jedinstven poduhvat, tako da se SSSR pokazuje kao gromada koja ništa ne pušta od sebe, koja je istovremeno država, trust, crkva, politički, ideološki i ekonomsko-industrijski sistem. To je ideja nad-države, kao pogubne inverzije tradicionalnog organskog ideala.

Sveukupno gledano, u sovjetsko-komunističkom idealu najveću važnost za nas, između ostalog, dobijaju aspekti u kojima se tražila ili traži afirmacija nečeg što je slično jedinstvenoj askezi ili katarzi u velikom stilu radi radikalnog prevazilaženja individualističkog i humanističkog elementa i vraćanja principu apsolutne realnosti i bezličnosti. Ipak, sve je to preokrenuto i upravljeno nadole a ne naviše, prema subpersonalnom a ne nadljudskom, prema mehanizmu a ne prema organskom, prema potpunoj društvenoj podjarmljenosti a ne prema oslobođenju.

Praktično, nije preterano važno što je primitivizam velike čudnovate mase od koje je sastavljen SSSR, u kojem su u masakrima uništeni gotovo svi rasno superiorni elementi, odložio za daleku budućnost stvarno oblikovanje „novog čoveka“, „sovjetskog čoveka“. Pravac je zacrtan. Završni mit sveta Četvrtog staleža dobio je precizan oblik i u njegovoj službi je jedna od najvećih koncentracija svetske moći; ta sila je ujedno i centrala za organizovanu, skrivenu ili neskrivenu akciju, i za huškanja internacionalističkih masa i obojenih naroda.

TOČAK U GOLEMOJ MAŠINI
Ako je boljševizam, prema Lenjinovim rečima, smatrao da rimsko-germanski svet predstavlja „najveću prepreku za dolazak novog čoveka“ i ako je koristeći zaslepljenost demokratskih nacija u „krstaškom pohodu“ našao načina da taj svet praktično odstrani, što se tiče evropske budućnosti, on je, kao ideologija, u Americi (Sjedinjene Države) video neku vrstu obećane zemlje. Sa nestajanjem drevnih bogova, ushićenje tehničko-mehaničkim idealom moralo je imati za posledicu neku vrstu „kulta Amerike“. „Revolucionarni vihor sovjetske Rusije mora biti združen s ritmom američkog života“, „Intenzivirati mehanizaciju već postignutu u Americi i proširiti je na sva polja – zadatak je nove proleterske Rusije“, bile su gotovo službene direktive. Tako je Gastov proglašavao „superamerikanizam“, a pesnik Majakovski je svoju himnu kolektivizmu posvetio Čikagu, toj „elektro-dinamičko-mehaničkoj metropoli“.[4] Amerika kao omraženo uporište „kapitalističkog imperijalizma“ ovde očigledno odlazi u drugi plan u odnosu na Ameriku kao civilizaciju mašine, kvantiteta i tehnokratije. Pozivanja na srodnosti mogu se susresti u mnogim drugim oblastima i uopšte nisu nebitna.

Svima je poznato i nema potrebe isticati kakve i kolike razlike (etničke, istorijske, po temperamentu itd.) postoje između Rusije i Severne Amerike. Ipak, te razlike su nemoćne naspram suštinske činjenice: „ideal“ koji u boljševizmu postoji samo u opštem značenju ili biva nametnut surovim sredstvima, u Americi je delimično ostvaren gotovo spontanim procesom, i to u meri da nosi odlike prirodnosti i očiglednosti. Tako se na području još širem od onog koje je Engels zamišljao ostvarilo njegovo već pomenuto proročanstvo da će svet kapitalizma utrti puteve svetu Četvrtog staleža.

Amerika je suštinskom načinu promišljanja života i sveta stvorila „civilizaciju“ koja predstavlja potpunu suprotnost drevnoj evropskoj tradiciji. Ona je odlučno uvela religiju prakse i produktivnosti, usredsredila je pažnju na dobit, na veliku industrijsku proizvodnju, na mehaničko, vidljivo i kvantitativno ostvarenje iznad svakog drugog interesa. Ona je dovela do jedne grandioznosti bez duše, čisto tehničko-kolektivne prirode, bez ikakve transcendentnosti ili kakve svetlosti unutrašnjeg, duševnog života i prave duhovnosti. Ona je koncepciji po kojoj se čovek smatra svojstvom i ličnošću u okviru organskog sistema suprotstavila koncepciju po kojoj on postaje puko oruđe proizvodnje i materijalne dobiti u konformističkom društvenom konglomeratu.

Dok je u procesu formiranja sovjetsko-komunističkog mentaliteta istaknutu ulogu igrao čovek-masa koji je već mistično živeo u donjim slojevima slovenske rase – moderni aparat mu je dao samo plan za racionalno otelovljenje u jednoj svemoćnoj političkoj strukturi – u Americi fenomen potiče od neumoljivog determinizma, usled čega (odvajajući se od duhovnosti i prepuštajući se volji ovozemaljske veličine), mimo svake individualističke iluzije, čovek prestaje da pripada samom sebi i postaje zavisni deo nekog entiteta nad kojim konačno ne može da vlada, a koji ga mnogostruko uslovljava. Upravo je materijalna tekovina kao ideal koji se ubrzo združio s fizičkim blagostanjem i sa prosperity determinisala promene i perverzije koje Amerika ispoljava. Ispravno je rečeno da je „u svojoj trci prema bogatstvu i moći Amerika napustila osu slobode da bi sledila osu zarade… Sve snage, uključujući i one idejne i čak religijske, vode prema istom produktivnom cilju: društvu korisnog rada, gotovo teokratiji produktivnosti, koja pre teži da proizvede stvari nego ljude“ – ili pre ljude, pod uslovom da su efikasniji proizvođači stvari.

„Neka vrsta mistike u Sjedinjenim Državama veliča najviša prava zajednice. Ljudsko biće, postavši pre sredstvo nego cilj, prihvata ulogu točka u golemoj mašini, ni za tren ne pomišljajući da time može nešto izgubiti“, „otud u stvari kolektivizam koji, kao tražen od strane elita i nepromišljeno prihvaćen od strane masa, podmuklo minira autonomiju čoveka i tako usko kanališe njegovo delovanje i potvrđuje njegovo odstupanje, a da čovek to i ne zna“. Stoga nema „nikakvog protesta, nikakve reakcije širokih američkih masa protiv kolektivne tiranije. One je slobodno prihvataju kao nešto što se podrazumeva, maltene kao da je to upravo ono što im odgovara“.[5] Na toj osnovi nameću se iste teme, u smislu da se i na najopštijem polju kulture nužno i spontano uočava podudarnost s vodećim principima novog sovjetskog sveta.

Ako Amerika ne pomišlja da zabrani sve što je intelektualizam, ipak je sigurno da u pogledu njega (ukoliko se on ne prevodi u oruđe nečeg praktičnog) gaji instinktivna ravnodušnost bezmalo kao prema luksuzu u kojem ne treba suviše da uživa onaj ko se usredsređuje na ozbiljne stvari kao što su get rich quick, service, kampanja u ime ove ili one društvene predrasude i tako dalje. Uopšteno govoreći, dok muškarci rade, u Americi su prevashodno žene te koje se bave „spiritualizmom“ – odatle visoka zastupljenost žena u hiljadama sekti i društava u kojima se spiritizam, psihoanaliza i krivotvorena istočnjačka učenja mešaju s humanitarnim radom, feminizmom i sentimentalizmom, s obzirom da se, pored socijalizovanog puritanizma i scijentizma, ni nivo američke „duhovnosti“ ne razlikuje mnogo od toga. Iako vidimo kako Amerika svojim dolarima kupuje redom predstavnike i dela stare evropske kulture, koje rado koristi za relax gospodara Trećeg staleža, pravi centar i dalje leži negde drugde.

Činjenica je da će u Americi izumitelj ili pronalazač kakve nove sprave koja uvećava produktivnost uvek biti cenjeniji od tradicionalnog tipa intelektualca. Nikada se neće desiti da sve što zarada, realnost i akcija znače u materijalnom smislu na vrednosnoj vagi ima manju težinu od onoga što može proisteći od linije aristokratskog dostojanstva. Ako Amerika nije službeno zabranila antičku filozofiju kao komunizam, učinila je nešto celishodnije: kroz usta Viljema Džejmsa (William James) objavila je da korisnost predstavlja kriterijum istinitog i da se vrednost svake koncepcije, čak metafizičke, meri njenom praktičnom delotvornošću, što u okviru američkog mentaliteta na kraju gotovo uvek treba da znači društveno-ekonomskom delotvornošću. Takozvani pragmatizam je jedno od najkarakterističnijih obeležja ove civilizacije, a među ta obeležja ulazi i Djuijeva (Dewey) teorija i takozvani bihejviorizam; ovo se tačno podudara s teorijama izvedenim u SSSR-u iz Pavlovljevih gledišta na uslovljene reflekse i, poput ove teorije, u potpunosti isključuje Ja i svest kao suštinski princip.

Posledica ove tipično „demokratske“ teorije jeste da svi mogu postati sve (pod uslovom da se podvrgnu određenoj obuci i određenoj pedagogiji), u stvari, da je čovek po sebi bezlična tvar koja se može uobličiti onako kao što komunizam zahteva kada, u biologiji, smatra antirevolucionarnom i antimarksističkom genetičku teoriju o urođenim svojstvima. Moć koju u Americi imaju reklame – advertising – između ostalog objašnjava upravo unutrašnju nepostojanost i pasivnost američke duše koja u mnogim pogledima pokazuje dvodimenzionalne odlike infantilizma, a ne mladosti.

FENOMEN KONFORMIZMA
Sovjetski komunizam službeno se izjašnjava za ateizam. Amerika nije dotle stigla, ali i ne primećujući i često verujući u suprotno ipak trči duž obronka na kojem nije ostalo više ništa od onog što je u okvirima katolicizma imalo značenje religije. Već smo videli na šta se religioznost svodi u protestantizmu; odbacivši svaki princip vlasti i hijerarhije, oslobodivši se svakog metafizičkog interesa, dogmi, obreda, simbola i svetih tajni ona je osiromašila do pukog moralizma koji u anglosaksonskim puritanskim zemljama, a pre svega Americi, prelazi u službu konformističke zajednice.

Zigfrid[6] s pravom ističe da je kalvinizam „jedina prava američka religija koja smatra da je grupa, a ne pojedinac prava ćelija društvenog organizma“, u skladu sa kojom se jedino bogatstvo smatra znakom božanske obdarenosti u svojim, kao i u očima drugih; „postaje teško uvideti razliku između religiozne težnje i lova na bogatstvo… Tako se uvodi kao moralno i poželjno da religiozni duh postane faktor društvenog napretka i ekonomskog razvoja.“ Prema tome, vrline koje zahteva svaki natprirodni cilj na kraju izgledaju beskorisne i čak škodljive. U očima čistog Amerikanca asketa nije ništa drugo nego danguba i društveni parazit, a heroj u antičkom smislu samo je neka vrsta opasnog ludaka koga treba odstraniti odgovarajućim pacifističkim i humanitarnim profilaksama, dok se fanatični puritanski moralista obavija blistavim oreolom.

Da li je sve ovo baš tako daleko od Lenjinovog principa da treba prognati „svaku natprirodnu koncepciju ili koncepciju svakojako tuđu interesima klase“? Da kao zarazno leglo treba uništiti svaki trag nezavisne duhovnosti? Nismo li možda na putu svemoćnog prizemnog čoveka koga – u Americi, kao i u Rusiji – uobličava tehnokratska ideologija?[7]

I sledeću stvar treba da uzmemo u obzir. Sa NEP-om[8] je u Rusiji ukinut privatni kapitalizam samo da bi bio zamenjen državnim: imamo centralizovani kapitalizam bez vidljivih kapitalista, lansiran, da tako kažemo, u mastodontskom, ali beznadežnom poduhvatu. Teorijski uzev, svaki sovjetski građanin je istovremeno radnik i akcionar svemoćnog trusta socijalističke države. Praktično, on je akcionar koji ne prima dividende – izuzimajući ono što mu je dato za život, dobit od njegovog rada odlazi partiji koja je ponovo lansira u druge radne i industrijske poduhvate, ne dozvoljavajući joj da prestane da cirkuliše i da se nagomila kod jednog pojedinca, ali čineći tako da rezultat uvek bude sve jača moć kolektivnog čoveka, ne bez preciznih odnosa s planovima svetske revolucije i subverzije. Treba imati na umu ono što je rečeno o usponu kapitalizma – fenomenu prvenstveno američkom – o bogatstvu koje u Americi, umesto da bude svrha rada i sredstvo za vanekonomsku veličinu ili samo za slobodno zadovoljstvo pojedinaca, postaje sredstvo za proizvodnju novog rada, novih profita, i tako dalje, u lančanim procesima koji sve dalje vuku za sobom i ne dozvoljavaju predah.

Imajući ovo u vidu, dolazi se do novog zaključka da se u Americi, tu i tamo, spontanim putem u sistemu „slobode“, afirmiše isti stil koji centralizovane strukture komunističke države nasilno pokušavaju da ostvare. Stoga u zaslepljućoj veličini američkih metropola – „nomad asfalta“ – ostvaruje svoju ništavnost pred golemim kraljevstvom kvantiteta, pred grupama, svemoćnim trustovima i standardima, zavodljivim šumama nebodera i fabrika, dok su gospodari lancima okovani za stvari nad kojima gospodare; u svemu tome još više se ispoljava ono kolektivno, u obliku u kojem je još bezličnije nego u tiraniji koju je sproveo sovjetski režim nad često primitivnim i bezvoljnim elementima.

Intelektualna standardizacija, konformizam i obavezna normalizacija, preduzeti u velikoj meri, tipično su američki fenomeni, ali ipak podudarni sa sovjetskim idealom o „državnom mišljenju“ s kolektivnom vrednošću. S pravom je istaknuto da je svaki Amerikanac – pa zvao se on Ruzvelt, Brajan ili Rokfeler – jevanđelista koji ne može da ostavi na miru svoje bližnje, koji neposredno oseća dužnost da propoveda i opterećuje sebe ne bi li preobratio, pročistio, uzdigao svakog na nivo standarda, na moralni nivo Sjedinjenih Država za kojeg ne sumnja da je najviši.

Počelo se sa abolicionizmom u ratu za otcepljenje, a završilo udvojenim demokratskim „krstaškim pohodom“ Vilsona i Ruzvelta na Evropu. Čak i u minornim pitanjima, bilo da je reč o prohibicionizmu ili naturističkoj propagandi, pa sve do eugenetičkog[9] apostolata i tako dalje – duh je uvek isti; uvek je ista volja da se standardizuje, da se u individualnoj sferi bezlično nametnu kolektivno i društveno. Ništa nije neistinitije od neke „otvorene“, nepristrasne američke duše; ne postoji čak nijedna druga koja ima toliko tabua, ali ih je ona prisvojila na takav način da to uopšte i ne primećuje.

Već smo pomenuli da je jedan od razloga što je boljševička ideologija gajila interes za Ameriku poticao od činjenice da je ona zapazila koliko je u ovom tipu civilizacije tehnicizam mnogo doprineo ideji obezličavanja. Moralni standard odgovara onom praktičnom kojeg ima Amerikanac. Svima dostupan komfor i superpprodukcija u potrošačkoj civilizaciji koji odlikuju Ameriku plaćeni su cenom miliona ljudi svedenih na automatizam rada, oblikovanih u skladu s nekakvom specijalizacijom do krajnjih granica, koja sužava mentalno polje i zatupljuje svaku osećajnost. Umesto tipa drevnog zanatlije za koga je svaki posao bio umetnost, tako da je svaki predmet nosio neki lični pečat i, u svakom slučaju, bio proizvod njegovih sopstvenih ruku – što je pretpostavljalo neposredno i vrsno poznavanje određenog zanata – imamo hordu parija koja glupavo potpomaže mehanizme (čije tajne poznaje tek jedan jedini, onaj ko ih popravlja) i to pokretima automatskim i jednoličnim gotovo kao kod samih sprava.

Ovde Staljin i Ford pružaju ruku jedan drugome i krug se prirodno zatvara: standardizacija svojstvena svakom mehaničkom i kvantitativnom proizvodu određuje i nameće standardizaciju onoga ko ga koristi; jednoobraznost ukusa i sve veće svođenje na nekoliko tipova odgovara onome što se neposredno ispoljava u mentalitetu. Sve se u Americi usmerilo ka tom cilju – konformizam u okvirima matter-of-fact (ovozemaljska stvar, činjenica) i likemindedness (jednoumlje) lozinka je na svim nivoima. Tako kada fenomen organizovanog kriminala i drugi divlji oblici „nadkompenzacije“ (već smo pomenuli beat generation) ne provale brane, američka duša svim sredstvima nastoji da olakša breme života prepuštenog samom sebi (nagnana da oseća i deluje po već postavljenim Babitovim[10] svetlim i sigurnim šinama) i izgleda jednostavna i prirodna kao što bi to mogao da izgleda kakav zelenaš, a od svakog transcendentnog upliva zaštićena je ustavima „životinjskog ideala“ i optimističko-sportske vizije sveta.

Tako bi se povodom mase Amerikanaca slobodno moglo govoriti o znatnom pobijanju dekartovskog principa „Cogito, ergo sum“ : oni „ne misle i postoje“ – štaviše, neretko oni postoje kao opasna bića, a u izvesnim slučajevima njihov primitivizam uveliko prevazilazi onaj slovenski koji se još nije sasvim uobličio u „sovjetskog čoveka“.

DVA LICA ISTE STVARI
Nivelisanje u svom širenju, naravno, neće zaobići ni polove. Emancipacija sovjetske žene slaže se sa onom koju je feministička maloumnost, izvlačeći iz „demokratije“ sve logične posledice, već odavno ostvarila u korelaciji sa degradacijom čoveka u materijalističkom i prakticističkom smislu. Sa učestalim razvodima u beskrajnom nizu, raspadanje porodice u Americi ima ritam analogan onom koji se može očekivati u nekom društvu koje zna samo za „drugove“ i „drugarice“. Žene koje su odustale od sebe samih kao takvih veruju da se uzdižu u preuzimanju i obavljanju ovog ili onog oblika muške aktivnosti. One čak izgledaju nevino u svojoj bestidnosti i tek banalno i u najneumerenijim perverzijama, a često u alkoholu traže način da se oslobode potisnutih ili devijantnih energija svoje prirode.[11]

Kao dodatak tome, mladići i devojke se upuštaju u drugarski i sportski promiskuitet kroz kojeg mogu da spoznaju tek vrlo malo od polarnosti i elementarnog magnetizma seksa. Ovo su fenomeni čisto američkog obeležja, mada njihovo zarazno širenje u gotovo čitavom svetu čini da im se sad već više i ne prepoznaje poreklo. U sadašnjem stanju, ako uopšte i postoji neka razlika u odnosu na promiskuitet koji je za komunizam poželjna stvar, ona se razrešava samo u pejorativnom smislu preko ginekokratskog faktora, pošto u Americi, kao i u anglosaksonskim zemljama, svaka žena i devojka smatra za prirodno da joj se prizna pravo na neku vrstu nadmoćnosti i moralne nedodirljivosti.[12]

U počecima boljševizma bilo je i onih koji su formulisali ideal muzike na kolektivnoj osnovi radi pročišćenja i ovog polja od sentimentalnih buržoaskih koncepcija. To je ono što je Amerika uveliko ostvarila i proširila po čitavom svetu kao izuzetno značajan fenomen: džez. U velikim salama američkih gradova gde se stotine parova trese poput epileptičnih i automatskih marioneta na crnačko sinkopiranje, zaista vlada „stanje ludila“, život mehanizovanog kolektivnog bića koje oživljava. Štaviše, možda je malo tako izražajnih fenomena za strukturu modernog sveta uopšte u njegovoj poslednjoj fazi kao što je ovaj, jer je za tu strukturu karakteristična koegzistencija mehaničkog, beživotnog elementa, sačinjenog samo od pokreta, i primitivističkog subpersonalnog elementa koji ponese čoveka, u atmosferi smutnog, nejasnog uzbuđenja („okamenjena šuma protiv koje se diže haos“ – H. Miler).

Pored toga, ono što je u boljševizmu bilo programirano i tu i tamo ostvareno u „teatralizovanom“ prikazivanju buđenja proleterskog sveta s ciljem sistematskog aktiviranja masa, u Americi je davno našlo svoj ekvivalent na daleko široj skali, i opet u spontanoj formi: to je bezumni delirijum sportskih događaja, meetings, centriranih u plebejskoj i materijalističkoj degradaciji kulta akcije; uostalom, fenomeni provale kolektivnog i regresije u kolektivno, kao što je poznato, odavno su prešli okean.

Amerikanac Volt Vitmen, pesnik i mistik demokratije, može se smatrati pretečom one „kolektivne poezije“ što tera na akciju i koja je, kao što je rečeno, jedan od komunističkih ideala i programa. Ipak, takav lirizam u osnovi je zadojen mnogim vidovima američkog života – sportom, aktivizmom, proizvodnjom, service-om (uslugom). Kao što je u SSSR-u potrebno samo sačekati da odgovarajući razvoji razreše primitivističke i haotične tragove slovenske duše, tako treba samo pričekati da se u Sjedinjenim Državama individualistički tragovi duha rendžera, pionira Zapada, i čega još sve ne što se razuzdava i traži kompenzaciju u podvizima gangstera, anarhističkih egzistencijalista i u sličnim fenomenima, svuda budu preuzeti u središnjoj struji.

Da ovde ima mesta za to, bilo bi lako ustanoviti još analognih tačaka koje dopuštaju da se u Rusiji i Americi vide dva lica iste stvari, dva pokreta što, u saglasnosti sa dva najveća središta svetske moći, konvergiraju u svojim destrukcijama. Jedno lice je stvarnost koja se oblikuje pod gvozdenom pesnicom diktature, kroz potpuno podržavljenje i racionalizaciju; drugo je spontano ostvarenje (dakle, i ono koje više zabrinjava) čovečanstva koje prihvata da bude i hoće da bude to što jeste, koje se oseća zdravim, slobodnim i jakim i koje samo od sebe stiže do istih tačaka, bez gotovo personifikovane senke „kolektivnog čoveka“ koja ga ipak ima u svojoj mreži, bez fantastično-fatalističke posvećenosti slovenskog komuniste. Međutim, iza jedne i iza druge „civilizacije“, iza jedne i iza druge „veličanstvenosti“ onaj ko ima oči da vidi prepoznaje iste predznake dolaska „bezimene zveri“.

Uprkos tome, još ima onih koji se zavaravaju idejom da je američka „demokratija“ protivotrov za sovjetski komunizam, alternativa takozvanog slobodnog sveta. Uopšteno govoreći, opasnost se prepoznaje kada dolazi spolja u obliku brutalnog fizičkog napada, ali se ne prepoznaje kada ide putevima iznutra. Već dugo Evropa trpi uticaj Amerike, dakle izopačenje vrednosti i ideala svojstveno severnoameričkom svetu – i to u nekoj vrsti kobnog protivudara. Naime, kao što je neko ispravno rekao, Amerika predstavlja samo „daleki Zapad“, radikalno razvijanje (sve do apsurda) osnovnih težnji koje je izabrala moderna zapadna civilizacija uopšte. Stoga nije moguć pravi otpor kada se čvrsto držimo principa takve civilizacije, a pre svega tehničke i proizvodne iluzije. Sa razvojem ovog ubrzavajućeg uticaja može se, dakle, dogoditi da pri zatvaranju klešta sa Istoka i Zapada oko Evrope – koja je, ostavši lišena svake prave misli posle Drugog svetskog rata, prestala da uživa rang autonomne i hegemone sile u političkoj areni – potpuno neopaženo prođe osećaj kapitulacije. Konačni krah neće morati da ima čak ni odlike nekakve tragedije.

U svom ubeđenju da imaju univerzalnu misiju, komunistički svet i Amerika izražavaju faktičku stvarnost. Kao što je rečeno, eventualni sukob među njima zbio bi se kao poslednja među nasilnim operacijama u planu svetske subverzije, što podrazumeva bestijalni holokaust s milionima ljudskih žrtava, čime bi se u potpunosti ostvarila poslednja faza involucije i opadanja moći drevnih kasti s jedne na drugu – sve do najniže od njih – i pojave kolektivizovanog čovečanstva. Ako se i ne bude odigrala katastrofa upotrebom atomskog oružja od koje neki strahuju, ostvarenjem izvesne sudbine čitava ova civilizacija titana, čeličnih, kristalnih i betonskih metropola, vreve masa, algebre i mašina što prežu snage materije, gospodara neba i okeana izgledaće kao svet koji oscilira u svojoj orbiti i nastoji da se oslobodi, da bi se zatim udaljio i konačno izgubio u prostorima u kojima postoji samo ona pogubna svetlost koju je upalilo ubrzanje njegovog sopstvenog pada.

Izvor

 

Show More

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Back to top button
Close
Close