politika

Kako je Albanija postala prva ateistička država na svetu

Albanski komunistički režim zabranio je religiju i vršio je višedecenijsku represiju nad hrišćanskim i muslimanskim vernicima, zatvarao je i egzekutirao sveštenike i progonio njihove porodice, ali i pored toga, neki su nastavili da u tajnosti praktikuju verske običaje.

Valbona Bezati

Kada se rat završio, došli su komunisti i sa sobom doneli destrukciju… Naši profesori (religije) su streljani … zatvarani … tretirali su nas kao životinje”.

Ovo su reči kojima otac Ernest Simoni Trošani, albanski katolički sveštenik počinje priču o vremenu nakon Drugog svetskog rata, kada je režim na čelu sa komunističkim diktatorom Enverom Hodžom krenuo u borbu protiv sveštenika i vernika.

Trošani je, nakon što održao misu za američkog predsednika Džona Kenedija nakon njegovog ubistva u novembru 1963. godine, uhapšen na Badnje veče. U zatvoru je proveo 28 godina.

On nije jedini verski službenik koji je pod komunističkom vlašću bio žrtva represije. Zbog antikomunističkog govora, muslimanski verski vođa Hafiz Sabri Koči bio je u zatvoru više od 20 godina; katolički sveštenik Štjefen Kurti je streljan jer je krstio decu (pre toga je 20 godina proveo u zatvoru), dok je Hafiz Ali Kraja, svog sina prvi put video kada mu je bilo pet godina, kroz rešetke ćelije u zatvoru u kome je proveo dve decenije.

Sve je ovo bio rezultat rata koji je Radnička stranka pod vođstvom Hodže vodila protiv sveštenih lica svih religija pod sloganom „Religija je opijum za narod” (što je adaptirani citat komunističkog filozofa Karla Marksa).

Radnička stranka je 1976. godine Albaniju proglasila prvom ateističkom državom na svetu, vera je bila zabranjena čak i ustavom, a za učestvovanje u verskim obredima i posedovanje verskih knjiga bile su predviđene kazne. Paralelno sa tim, bilo je poželjno verovati u Hodžu, komunizam i stranku.

Kroz dobro organizovan propagandni sistem u koji su bili uključeni mediji i filmska produkacija, diktatorska država je degradirala sveštena lica, targetirajući ih kao „nazadne”. Oni su takođe bili optuživani da negativno utiču na društvo, da su „zapadnjački“ agenti i opasni pripadnici oružanih grupa koje žele na silu da preuzmu vlast.

Ali, uprkos nastojanju države da uništi verske institucije, spali svete knjige, zatvara i ubija sveštenike i imame, neke albanske porodice su nastavile da praktikuju verske običaje u tajnosti iako su zbog toga etiketirane kao „narodni neprijatelji“.

Hodža najavljuje ukidanje religije


Suđenje katoličkom svešteniku Đonu Šlakuu, koji je osuđen na smrt u januaru 1946.

Borba protiv sveštenih lica u Albaniji počela je nakon dolaska komunista na vlast 1945. godine. Katolički sveštenici sa snažnim međunarodnim vezama koji su odbacivali komunističku propagandu, bili su pretnja.

U decembru 1945. uhapšeno je desetine katoličkih sveštenika i vernika. Njih 39 osuđeno je u vojnim sudskim procesima uz velike kazne. U martu 1946. godine pogubljeno je sedam vernika.

Kampanja protiv religije počela je da se zahuktava nakon što je Hodža 6. februara 1967. godine održao govor kojim je i zvanično pokrenuo borbu protiv „religijske ideologije“. Usledilo je pismo centralnog odbora Radničke stranke koja je predvodila napad na religiju u državi.

„Religija je opijum za narod. Moramo dati sve od sebe da bi svi ovo shvatili, čak i oni koji su zatrovani (a kojih, kada se pogledaju brojevi, nema malo). Moramo ih izlečiti. Ovo nije lak, ali ni nemoguć posao“, navodi se u pismu.

Politička retorika i intenzivna medijska propaganda podstakli su mlade da uništavaju verska mesta. Prema Muzeju sećanja, onlajn projektu Albanskog instituta za političke studije, zatvoreno je 2.169 verskih institucija, uključujući 740 džamija, 608 pravoslavnih crkava, 157 katoličkih crkava i 530 turbeta (osmanskih mauzoleja) i tekija (sufijska verska mesta). Uz njih je uništeno i kulturno i istorijsko nasleđe.

Nikolin Kurti, unuk progonjenog sveštenika i disidenta Štjefena Kurtija, seća se „atmosfere nesigurnosti“ koja je vladala u tim vremenima. U sećanju mu je ostao uznemirujući incident u Tirani kome je svedočio kada je jedno jutro u zimu 1968. godine krenuo u školu.

„U ulici Kavaja nalazio se dugačak red kamiona koji su prevozili ljude u logore. Stajali su tamo dva sata kako bi zaplašili ostale. Pokušavali su svima da pokažu šta ih čeka ako ‘skrenu sa stranačke linije’“, kaže on.

Verska uverenja zabranjena su u potpunosti ustavom Narodne Republike Albanije iz 1976. godine, devet godina posle Hodžinog govora.

U članu 37. ovog ustava je stajalo: „Država ne priznaje nikakvu religiju i podržava i razvija ateističku propagandu radi uključivanja ljudi u materijalistički i naučni pogled na svet“.

Članom 55. zabranjeno je bilo uspostavljanje bilo kakve organizacije verskog karaktera.

Hapšenje „u ime naroda“


Ernest Simoni Trošani (u sredini) u Vatikanu u novembru 2016. godine. On je ovom prilikom proglašen za kardinala. Foto: EPA/MAURICIO BRAMBATI.

Jedan od najapsurdnijih slučajeva progona pretrpeo je danas 90-godišnji otac Ernest Simoni Trošani, jedan od najcenjenijih katoličkih sveštenika u Albaniji.

„Bilo je Badnje veče 24. decembra 1963. godine, kada sam završio sa misom i kada su mi prišle četiri osobe. Dve su nosile vojnu uniformu, a druge dve su bile u civilu“, priseća se Trošani.

„Vezali su mi ruke iza leđa, kao da sam zločinac, rekli da me ‘hapse u ime naroda’, te dodali da ću biti obešen jer sam govorio ljudima da, ako je to potrebno, moramo dati život za Isusa Hrista. Užasno su se ponašali prema meni, i to pred mojim ostarelim roditeljima, čije su oči bile pune suza“, dodao je on.

S obzirom da tada praktikovanje vere još uvek nije bilo zabranjeno zakonom, sveštenici su optuživani za druge prekršaje u raznim nameštenim slučajevima.

„Sve optužbe su bile glupe, ali na kraju su formulisane kao agitovanje, propaganda i pokušaj bekstva, a dodali su još nešto oko mise koju sam održao kada je ubijen Džon Kenedi, (što je bila istina). Kada je američki predsednik ubijen, Papa je savetovao svim sveštenicima u svetu da održe misu za njegovu dušu“, objasnio je Trošani.

On ističe kako su ga u tužilaštvu mučili kako bi ga naterali da prizna lažne optužbe.

„Isprobali su sve, stezali su mi lisice kako bi smanjili protok krvi … Ne znam kako sam danas živ, ali kad Vas Bog pošalje na suđenje, on Vam takođe da snagu da se nosite sa tim“, naglasio je on.

Trošani je osuđen na 25 godina zatvora, od čega je 18 proveo u političkom zatvoru Spač, na severu zemlje, gde su zatvorenici bili prisiljeni na teške radove u rudnicima bakra i pirita.

U maju 1973. grupa zatvorenika je organizovala pobunu protiv stražara, zahtevajući ​​slobodu i kraj komunizma.

„Logor je bio okružen vojnicima koji su počeli da pucaju u vazduh. Tada sam uhapšen zajedno sa još 12 ili 13 drugih ljudi (optuženih da su organizovali pobunu)“, kazao je Trošani.

„Nisam imao pojma o čemu se radi, ali situacija se pogoršala kada su nas stavili uz zid i počeli da prozivaju po ​​imenu. Tri osobe su upucane pred mojim očima“, istakao je on.

Trošanija su poštedeli, ali je on ostao u zatvoru. Iako su pravila bila stroga, nastavio je tajno da praktikuje svoju veru, drži misu i organizuje ispovesti. U međuvremenu, kada se progon države proširio i na porodice, Trošanijeva rodbina se našla pod nadzorom tajne policije, Sigurimi.

No, nakon što je konačno pušten iz zatvora, Trošani je ponovo uhapšen i osuđen. Kazna je podrazumevala teške poslove u kanalima.

Ramazan iza rešetaka


Hafiz Ali Koči. Foto: Valbona Bezati/BIRN.

I muslimanska sveštena lica u Albaniji bila su podvrgnuta represiji od strane komunističkog režima.

Mehdi Kraja, sin jedne od važnijih muslimanskih ličnosti u Albaniji, Hafiza Alija Kraje, prisetio se kako je njegov otac proveo više godina u zatvoru nakon govora pod nazivom „Šta je komunizam i njegove posledice za albansku veru i naciju“.

Govor je rezultirao time da je Hafiz Ali Kraja odmah klasifikovan kao antikomunista, zbog čega je bio primoran da se sa svojom porodicom oko dve godine (u periodu od 1944 – 1945), skriva u Skadru.

Skrivao se u podrumu, iz kojeg je izašao tek kada je proglašena amnestija kojom je obećano da će „svima onima za kojima vlasti tragaju biti oproštena smrtna kazna, a da će umesto toga dobiti zatvorsku“

Hafiz Ali Kraja je tada osuđen na 25 godina zatvora. Ali dok se skrivao, vlasti su mučile njegovu braću u pokušaju da ih nateraju da otkriju gde se on nalazi.

„Ocu nismo rekli šta se događa, ali je on bio iznenađen kada su njegova braća otišla u zatvor“, priča njegov sin Mehdi.

Hafizova deca su odrasla bez oca. „Kada je izašao iz zatvora, moja sestra se uplašila jer ga nije prepoznala. Ja sam svog oca kod kuće (prvi put) video sa 26 godina “, priseća se Mehdi.

Takođe se seća da su ga u školi maltretirali jer je njegov otac bio u zatvoru zbog verskih aktivnosti. Tokom jednog incidenta, učitelj ga je prozvao da ustane. Tom prilikom ga je nazvao „reakcionarskim sinom“ i „sinom narodnog neprijatelja“.

Porodica osuđenog imama je proterana u mesto Bajram Curi na severu Albanije od 1955. do 1958. godine.

Uprkos represiji, Kraja kaže da je njegov otac postio ramazan u zatvoru, a da je porodica nastavila da poštuje muslimansku kulturnu tradiciju.

Hafiz Ali Kraja je iz zatvora izašao 1965. godine, nakon 19 godina.

„Nikada nisam video oca kod kuće“


Nikolin Kurti, nećak progonjenog sveštenika Štjefena Kurtija. Foto: Valbona Bezati/BIRN.

Jedna od najtragičnijih i najapsurdnijih priča o komunističkom progonu u Albaniji je ona o Štjefenu Kurtiju.

Kurti je rođen 1898. godine na Kosovu, koje je u to vreme pripadalo Osmanskom carstvu. Školovao se u Austriji i Rimu, a kada je postao sveštenik, došao je da živi u Albaniju, gde je od strane kralja Zoga dobio državljanstvo i podršku za svoju katoličku misiju. Njegov unuk Nikolin Kurti kaže da je on bio ispovedni sveštenik Majke Terezije i kraljice Džeraldine na kraljevskom dvoru do 1939. godine.

Ali 1946. godine, nakon Drugog svetskog rata, kada je na vlast došla Radnička stranka, Štjefen Kurti je uhapšen i kao agent Zapada osuđen na 20 godina zatvora, od čega je odslužio 17.

Pušten je kada je imao 68 godina, priseća se Nikolin.

„Kad je 1964. izašao iz zatvora, vratio se kući. Tada sam ga prvi put video. Bio je naboran, iskrivljen i bolestan“, rekao je Nikolin.

Tri godine nakon toga, Hodža zaoštrava borbu protiv religije. Rušenje crkava i džamija nije bilo dovoljno, pa je Kurtiju, koji je tada već bio star i bolestan bilo naloženo da obavlja poljoprivredne poslove u selu. Kako stoji u njegovom dosijeu, u tom periodu ga je pratilo 16 agenata državne bezbednosti.

Ipak, on je krštavao decu u tajnosti. „To je očigledno primetila državna bezbednost i on je ponovo uhapšen 1970. Tada je imao 72 godine“, kazao je Nikolin. Optužen je za špijunažu, sabotiranje i tajno sprovođenje verskih obreda.

Nakon pada komunizma, Nikolin Kurti je istražio detalje progona svog strica i iz tajnog dosijea saznao da je farsično suđenje trajalo pet dana i da se ono, ironično, odvijalo u zgradi koja je ranije bila crkva. Štjefen Kurti je tom prilikom osuđen na smrt.

U izveštajima suda se navodi da je Štjefen Kurti, nakon što je dobio priliku da se obrati rekao: „Ne osuđujete me na smrt, jer smrt i život su u Božjim rukama, vi mene osuđujete na skraćeni život“.

Ubijen je u septembru 1971. godine, a njegova porodica o tome nije bila obaveštena. Lokacija je i danas nepoznata. „Porodica je za to saznala početkom marta 1973. godine, kada je italijanska radio stanica u svojim vestima objavila da je ‘u Albaniji zbog krštenja dece streljan  Štjefen Kurti’“, rekao je Nikolin.

U nekim drugim slučajevima, deca su odrastala bez svojih roditelja, koji su dosta vremena proveli u zatvoru. Ćaramet Koči, sin Hafiza Sabrija Kočija, kaže da svog oca nije video 20 godina, od sedme do 27. godine.

„Kada se moj otac vratio kući, bio sam veoma srećan, ali ja nisam navikao na radost. Nikada nisam video oca kod kuće“, istakao je Ćaramet Koči.

Filmovi sa antireligijskom propagandom


Albanski antireligijski propagandni film „Mesonjetorja“.

Tokom vladavine Envera Hodže, kinematografski tim producentske kuće Nova Albanija posvetio se filmovima sa antreligijskom propagandom.

U filmovima sa naslovima poput „Liri a vdekje“ („Sloboda ili smrt“) i „Te vdesesh ne kemb“(Umreti na nogama), sveštenici su optuživani za organizovanje prisilnih brakova, korupciju, pokušaj svrgavanja sa vlasti, primanje pomoći od stranih sila, a takođe su bili nazivani izdajnicima.

Takvi filmovi emitovani su konstantno na jedinoj albanskoj televiziji koja je postojala pre pada komunizma (a danas se prikazuju na privatnim TV kanalima u državi).

„Ovi propagandni filmovi samo su naneli štetu. Iz godine u godinu stvarani su imaginarni neprijatelji, grupa ljudi je bila nepravedno optuživana, stvarane su lažne stvarnosti“, kaže Jonila Godole iz Instituta za demokratiju, medije i kulturu.

Stotine članaka je objavljeno i u albanskim novinama u cilju ubeđivanja čitalaca da se suprotstave religiji. U tekstovima su se često nalazile karikature sveštenika ili fotografije sa suđenja. Tom prilikom, sveštenici su nazivani neprijateljima naroda ili izdajnicima.

Sociolog Zihdi Derviši smatra da su trideset tri godine obaveznog ateizma ostavile traga na albansko društvo.

„Mislim da je albansko društvo ušlo u tržišnu ekonomiju i demokratske procese sa dve velike katastrofe, prva je bila trula država bez konsolidovanih državnih struktura, a druga nedostatak verskog obrazovanja“, ističe Derviši.

On smatra da je nedostatak verskih vrednosti „doneo štetu socijalizaciji Albanaca“ i rezultirao ogromnom stopom kriminala.

Uprkos zabranama Envera Hodže, koje su trajale sve do pada komunizma 1990. godine, većina Albanaca za sebe danas kaže da je religiozno.

Prema popisu stanovništva iz 2011. godine, 56,7 odsto građana Albanije su muslimani, 10,03 katolici, 6,75 procenata pravoslavni hrišćani, a 2,09 odsto Bektaši.

Ukupno 13,79 % je odbilo da se izjasni, dok ateisti čine 2,5% anketiranih.

Međutim, iako Albanci danas mogu verovati u šta god žele, porodice onih koji su za vreme Hodže stradali zbog svojih uverenja, nikada neće moći da zaborave tragične priče iz godina represije.

Izbor

Show More

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Back to top button
Close
Close