kniževnostkultura

Jedan trenutak u Ramali

JOHN BERGER

Drveće – posebno dud i mušmula – još kazuje priču o tome kako je davno, u drugom životu, pre nakbe, Ramala bila, za dobrostojeće, grad dokolice i lagodnosti, mesto na koje su se povlačili iz obližnjeg Jerusalima tokom žarkih leta, odmaralište. Nakba se odnosi na ‘katastrofu’ iz 1948, kad je 10.000 Palestinaca bilo ubijeno, a 700.000 prisiljeno da napusti svoju zemlju.

Nekad davno, mladenci su sadili ruže u baštama Ramale da bi im one cvetale u budućem zajedničkom životu. Aluvijalno tlo pogoduje ružama.

Danas nema zida u gradskom centru Ramale, sadašnje prestonice palestinskih vlasti, koji nije pokriven fotografijama mrtvih, snimljenim dok su bili živi i kasnije odštampanim u obliku malih plakata. To su mučenici Druge intifade, koja je počela septembra 2000. godine. Među njima su oni koje su ubili izraelska vojska i doseljenici i oni koji su odlučili da se žrtvuju u samoubilačkim protivnapadima. Njihova lica pretvaraju oronule gradske zidove u nešto tako intimno kao što je novčanik s ličnim dokumentima i fotografijama. Novčanik ima jednu pregradu za magnetsku ličnu kartu, koju izdaje izraelska služba bezbednosti i bez koje Palestinci ne mogu da putuju ni nekoliko kilometara, i drugu pregradu za večnost. Zid oko plakata izrovan je rupama od metaka i tragovima šrapnela.

U nekoliko novčanika je stara žena koja bi mogla biti nečija baka. Tu su i dečaci, mlađi tinejdžeri, i mnogo očeva. Dok slušam priče o tome kako se njihov život završio, podsećam se šta je siromaštvo. Siromaštvo tera ljude na najteže odluke koje bezmalo ničem ne vode. Siromaštvo je življenje s tim „bezmalo“.

Većina dečaka čija su lica na zidu rođena je u izbegličkim logorima, jednako siromašnim kao što su to divlja naselja. Rano su napustili školu da bi zarađivali za porodicu ili pomagali ocu u poslu, ako ga je imao. Neki su maštali o tome da postanu slavni fudbaleri. Mnogi su pravili katapulte od rezbarenog drveta, kanapa i uvrnute kože da bi bacali kamenice na okupatorsku vojsku. Svako poređenje između oružja koja se koriste u tom sukobu vraća nas na temu siromaštva. Na jednoj strani borbeni helikopteri Apači i Kobre, F-16, tenkovi, hamviji, elektronski sistemi za nadzor, suzavac; na drugoj katapulti, praćke, mobilni telefoni, prastari kalašnjikovi i uglavnom eksplozivi iz domaće radinosti. Ogromnost kontrasta otkriva nešto što mogu da osetim između ovih bolom pogođenih zidova, ali ne mogu da imenujem. Da sam izraelski vojnik, koliko god dobro naoružan, na kraju bih se verovatno tog nečeg uplašio. Možda je to ono što je primetio pesnik Mourid Barghouti: „Živi ljudi stare, ali mučenici s vremenom postaju mlađi.“

Tri priče sa zidova.

Husni al-Nayjar, 14 godina. Pomagao je svom ocu, koji je bio varilac. Dok je bacao kamenice, ubijen je metkom u glavu. Na fotografiji spokojno, odlučno gleda u srednju daljinu.

Abdelhamid Kharti, 34 godine. Slikar i pisac. U ranoj mladosti obučio se za medicinskog brata. Dobrovoljno se pridružio urgentnoj medicinskoj jedinici za spasavanje i negovanje ranjenih. Njegovo telo je nađeno u blizini kontrolnog punkta, posle noći u kojoj nije bilo sukoba. Prsti su mu bili odsečeni. Samo je jedan palac visio na niti tkiva. Mišica, šaka i vilica su mu bile slomljene. U telu je imao dvadeset metaka.

Muhammad al-Durra, 12 godina, živeo u kampu Breidž. Dok se vraćao kući sa ocem preko kontrolnog punkta u Gazi, naređeno im je da izađu iz vozila. Vojnici su već pucali. Njih dvojica su se odmah sklonili iza betonskog zida. Otac je mahnuo da pokaže gde su i da je pogođen u ruku. Malo kasnije Muhamed je pogođen u stopalo. Otac je sad štitio sina sopstvenim telom. Pogodilo ih je još metaka i dečak je ubijen. Lekari su iz očevog tela uklonili osam metaka; ostao je paralizovan i nesposoban za rad. Pošto je incident snimljen, o njemu se pričalo širom sveta.

Želim nešto da nacrtam za Abdelhamida Khartija. U zoru odlazim do sela Ain Kinya. Iza njega je beduinski logor, blizu vadija – suvog rečnog korita. Sunce još ne peče. Koze i ovce pasu, manje ili više između šatora. Odlučio sam da nacrtam brežuljke koji gledaju ka istoku. Sedim na kamenu, blizu malog crnog šatora. Imam samo svesku i ovo pero. Na tlu leži bačena plastična šolja i to mi daje ideju da donesem vode iz potočića kako bih, po potrebi, mogao da razredim mastilo.

Posle izvesnog vremena, prilazi mi mladić (svaka nevidljiva osoba u logoru me je, naravno primetila), otvara šator iza mene, ulazi i ponovo izlazi noseći staru, olupanu belu plastičnu stolicu koja bi, kaže, mogla biti udobnija od kamena. Pretpostavljam da je tu stolicu, pre nego što ju je on našao, bacila na ulicu neka poslastičarnica ili sladoledžinica. Zahvaljujem mu.

Sedeći na ugostiteljskoj stolici u beduinskom kampu, dok sunce postaje sve užarenije i dok žabe u bezmalo suvom rečnom koritu počinju da krekeću, nastavljam da crtam. Na brežuljku, nekoliko kilometara levo odatle, nalazi se izraelsko naselje. Izgleda vojnički, kao da je deo nekog oružja koje je napravljeno za brzu upotrebu. A ipak je neveliko i udaljeno. Obližnji krečnjački brežuljak naspram mene ima oblik glave neke džinovske usnule životinje; kamenje koje je po njemu posejano liči na čičak u ućebanoj kosi. Najednom, iznerviran nedostatkom pigmenta, sipam vodi iz šolje u prašinu kraj svojih stopala, umačem prst u blato i razmazujem boju preko crteža životinjske glave. Sunce sada prži. Mazga njišti. Okrećem stranice sveske da započnem drugi crtež, pa još jedan. Nijedan ne izgleda završeno. Kad se mladić na kraju vrati, želi da vidi moje crteže.

Pružam otvorenu svesku. On se osmehuje. Okrećem stranu. On pokazuje prstom. „Naša“, kaže, „naša prašina“. Pokazuje na moje prste, ne na crtež.

Onda obojica gledamo brežuljak.

Nalazim se ne među osvojenima, već među poraženima, kojih se pobednici plaše. Vreme pobednika je uvek kratko, a vreme pobeđenih, neznano zašto, dugo. Razlikuje se i njihov prostor. Sve na ovoj ograničenoj zemlji je pitanje prostora, toliko su pobednici razumeli. Njihov stisak je pre svega prostorni. On se održava nelegalno, prkoseći međunarodnim zakonima: kontrolnim punktovima, uništavanjem starih puteva, novim obilaznim putevima strogo rezervisanim za izraelske doseljenike, naseljima-tvrđavama na vrhu brda koja su zapravo nadzorni i kontrolni punktovi za okolnu visoravan, policijskim časom koji prisiljava ljude da ostanu unutra danju i noću sve dok se ne ukine. Tokom invazije Ramale prošle godine policijski čas je trajao šest nedelja, s „pauzama“ od nekoliko sati određenih dana radi odlaska u kupovinu. Nije bilo dovoljno vremena ni da se sahrane ljudi umrli u krevetu.

Izraelski arhitekta i disident Eyal Weizman pokazao je u jednoj hrabroj studiji da ta totalna prostorna dominacija počinje crtežima okružnih planera i arhitekata. Na tim crtežima se ne može videti ni trun „naše prašine“. Nasilje počinje dugo pre dolaska tenkova i džipova. Weizman govori o „politici vertikalnosti“: čak i kad su „kod kuće“, poraženi su izloženi nadgledanju i ponižavanju. Posledice po svakodnevni život su surove. Čim neko jednog jutra kaže u sebi, „Otići ću i videti…“, zastane i proveri koliko će prepreka morati da pređe tokom tog „izlaska“. Najprostija svakodnevna odluka je zauzdana, prednja noga joj je vezana za zadnju.

Pored toga, pošto se prepreke iz dana u dan nepredvidljivo menjaju, i doživljaj vremena je zauzdan. Niko ne zna koliko će mu vremena ovog jutra trebati da stigne do svog posla, da obiđe majku, da ode na čas, da dođe do lekara; ili, ako je sve to uspeo da uradi, koliko će mu trebati da se vrati kući. Putovanje, i u jednom i u drugom pravcu, može trajati trideset minuta ili četiri sata; ili put mogu kategorično zatvoriti vojnici s automatskim puškama na gotovs.

Izraelska vlada tvrdi da su te mere neophodne radi suzbijanja terorizma. Ali to je varka. Istinski cilj stezanja je uništavanje osećanja vremenskog i prostornog kontinuiteta kod starosedelačkog stanovništva, tako da ljudi ili odu ili postanu ugovorne sluge. Upravo tu mrtvi pomažu živima da se odupru. Tu muškarci i žene donose odluku da postanu mučenici. Stezanje inspiriše terorizam, a ne bori se protiv njega kao što kaže.

Mali put od kamenja obilazi stene i spušta se u dolinu južno od Ramale. Ponekad krivuda između grupa starih stabala masline, od kojih neka verovatno potiču iz rimskih vremena. Taj kameniti put (nemilosrdan prema svakom automobilu) jedini je način da Palestinci stignu do susednog sela. Prvobitni asfaltni put, koji im je sada zabranjen, rezervisan je za Izraelce iz naselja. Grabim napred zato što mi je spor hod uvek bio zamorniji. Primećujem jedan crveni cvet u žbunju i zastajem da ga uberem. Kasnije saznajem da se zove Adonis aestivalis. Njegova crvena boja vrlo je jarka, a život mu je, kaže botanička knjiga, kratak.

Baha viče, upozorava me da ne idem ka visokom brdu na levoj strani. Ako primete da se neko približava, kaže, oni pucaju. Pokušavam da izračunam rastojanje: manje od kilometra. Par stotina metara odatle u nepreporučljivom pravcu primećujem mazgu i konja, vezane. Odlučujem da ih shvatim kao jemstvo i krećem ka njima. Kad stignem, dva dečaka – približno 11 i 8 godina – rade u polju, sami. Mlađi puni kante vodom iz bureta ukopanog u zemlju. Pažnja s kojom to radi, ne prosipajući ni kap, svedoči o tome koliko je voda dragocena. Stariji dečak prihvata punu kantu, oprezno se penje natrag do male uzorane parcele i zaliva biljke. Obojica su bosi.

Dečak koji zaliva poziva me pokretom ruke i s ponosom mi pokazuje leje s nekoliko stotina biljaka. Neke prepoznajem: paradajz, patlidžan, krastavci. Sigurno su posađeni prošle nedelje. Još su mali, traže vodu. Jednu biljku ne prepoznajem i on to shvata. „Veliko svetlo“, kaže on. „Dinja?“ „Shumaam!“ Smejemo se. Obojica – bogzna zašto – živimo u istom trenutku. On me vodi niz leje da mi pokaže koliko je zalio. U jednom trenutku zastajemo, osvrćemo se i bacamo pogled na naselje, njegove odbrambene zidove i crvene krovove. Bradom pokazuje u tom pravcu i u njegovom pokretu ima poruge, koju želi da podeli sa mnom kao maločas svoj ponos na zalivanje. Poruga ustupa mesto širokom kezu – kao da smo se dogovorili da obojica pišamo u istom trenutku na istom mestu.

Kasnije se vraćamo prema kamenitom putu. On bere nisku nanu i pruža mi buketić. Njena prodorna svežina je kao gutljaj hladne vode, hladnije od one u kanti za zalivanje. Idemo ka mazgi i konju. Konj, neosedlan, ima kaiš s dizginima, ali nema ni oglav ni đem. Želi da mi pokaže nešto upečatljivije od imaginarnog pišanja. Skače na konja dok njegov brat umiruje mazgu, i gotovo istog časa počinje da galopira, bez sedla, niz put kojim sam došao. Konj ima šest nogu, četiri sopstvene i dve koje pripadaju njegovom jahaču, a dečakove ruke kontrolišu svih šest. On jaše sa iskustvom nekoliko života. Kad se vrati, usta su mu razvučena u osmeh i prvi put mi se učini da je stidljiv.

Pridružujem se Bahi i drugima koji su udaljeni oko kilometar. Oni razgovaraju s čovekom koji je dečakov ujak i koji takođe zaliva nedavno posađene biljke. Sunce zalazi i svetlost se menja. Smeđežuta zemlja, tamnija tamo gde je zalivena, osnovna je boja celog krajolika. Ujak koristi vodu s dna tamnoplavog plastičnog bureta od 500 litara. Na površini bureta 11 uredno zalepljenih zakrpa poput onih za zapušavanje rupica na lopti ili dušeku na naduvavanje, samo većih. Čovek objašnjava da je popravio bure nakon što je banda iz naselja Halamiš, onog s crvenim krovovima, došla jedne noći, znajući da su burad puna prolećne kišnice, i isekla ih noževima. Drugo bure, koje leži na terasi ispod nas, bilo je nepopravljivo. Malo dalje, na istoj terasi, stoji čvornovati patrljak drveta masline, koje je, sudeći po obimu, bilo staro nekoliko vekova, a možda i hiljadu godina. Pre nekoliko noći, kaže ujak, posekli su ga kružnom testerom.

Opet citiram Mourida Barghoutija: „Za Palestinca maslinovo ulje je vekovima dar putniku, uteha nevesti, jesenja nagrada, dika ostave i bogatstvo porodice.“

Kasnije sam našao pesmu Zakarije Mohammeda pod naslovom „Đem“. Ona govori o crnom konju kome je skinut đem kome krv curi s gubice. I sa Zakarijinim konjem je dečak, užasnut krvlju.

Šta žvaće crni konj?
pita on,
Šta žvaće?
Crni konj
grize
đem napravljen od čelika
delić sećanja
koji treba glodati
glodati do smrti.

Da je dečak koji mi je dao nanu 7 godina stariji, ne bi bilo teško zamisliti zašto bi mogao da se pridruži Hamasu, spreman da žrtvuje svoj život.

Težina zdrobljenih betonskih ploča i srušenih zidova Arafatovog sedišta u centru Ramale dobila je simbolički karakter. Ali ne onako kako su zamišljali izraelski zapovednici. Rušenje Mukate u kojoj su se nalazili Arafat i njegovi saradnici za njih je bila javna demonstracija njegovog poniženja, baš kao što je kečap posut po odeći, nameštaju i zidovima u privatnim stanovima koje je vojska sistematski bombardovala i pretresala bio privatna opomena da dolazi nešto još gore.

Arafat još predstavlja Palestince, verovatno vernije nego što ijedan drugi vođa predstavlja svoj narod. Ne demokratski, već tragički. Otud težina razbijenih ploča i ruševina. Zbog mnogih grešaka PLO-a pod njegovim vođstvom i okolišenja okolnih arapskih zemalja, on više nema prostora za politički manevar. Prestao je da bude politički vođa. Ipak, prkosno ostaje ovde. Niko u njega ne veruje. A mnogi bi dali život za njega. Kako to? Otkad Arafat nije političar, on i ruševine Mukate postali su znamenitost domovine.

Svetlost dolazi s neba na neobično pravilan način ne praveći razliku između onog što je daleko i onog što je blizu. Razlika između daleko i blizu iskazuje se veličinom, nikad bojom, teksturom ili preciznošću. A to utiče na način na koji se pozicioniraš, na tvoj osećaj da si ovde. Zemlja se raspoređuje oko tebe, a ne naspram tebe. Ovo je suprotnost Arizoni. Umesto da te doziva, preporučuje ti da nikad ne odeš.

Evo me ovde, nenamerno ispunjavam san koji su neki od mojih predaka u Poljskoj, Galiciji i Austrougarskom carstvu izvesno gajili – i o njemu govorili – bar dva veka. I evo ovde branim palestinske zahteve protiv ljudi koji bi mi mogli biti rođaci, ili u svakom slučaju protiv izraelske države. Oni koji su isterani i oni čije se isterivanje planira neodvojivi su od živog pulsa zemlje. Bez njih, ova prašina neće imati dušu. To nije stilska figura već najozbiljnija opomena.

Riad, učitelj stolarstva, otišao je po svoje crteže. Sedimo u bašti kuće njegovog oca. Na njivi preko puta otac ore sa svojim belim konjem. Riad se vraća noseći crteže kao fasciklu izvađenu iz starinskog metalnog ormara za kartoteku. Hoda sporo a pilići mu se još sporije sklanjaju s puta. Seda preko puta mene i pruža mi crteže, jedan po jedan. Nacrtani su tvrdom grafitnom olovkom, po sećanju i s velikim strpljenjem. Potez po potez, uveče posle posla, sve dok crno ne postane onako crno kao što želi, a sivo ostane srebrnasto. Crteži su na vrlo velikim listovima papira. Crtež velikog krčaga za vodu. Crtež njegove majke. Crtež kuće koja je srušena, prozora koji gledaju u iščezle sobe.

Kad na kraju spustim crteže, starac s licem seljaka mi kaže: „Reklo bi se da poznaješ kokoške“, kaže. „Kad se kokoška razboli, prestane da nosi jaja. Tu se ništa ne može. Ali onda se jednog dana probudi i oseti da se približava smrt. Jednog dana shvati da će umreti, i šta se događa? Ponovo počinje da nosi jaja kao luda, i ništa osim smrti je ne može zaustaviti. Mi smo kao ta kokoška.“

Kontrolni punktovi funkcionišu kao unutrašnje granice nametnute Okupiranim teritorijama, a ipak ne liče ni na jedan normalan granični prelaz. Izgrađeni su i funkcionišu na takav način da svakog ko prođe svode na status nedobrodošle izbeglice. Nemoguće je preceniti značaj dekora koji se koristi kao stalni podsetnik na to ko su pobednici, a ko treba da prizna da je pobeđen. Palestinci moraju da podnesu, često više puta na dan, ponižavajuću ulogu izbeglica u sopstvenoj zemlji. Svako ko prelazi mora pešice da prođe kroz punkt, gde vojnici, s napunjenim puškama na gotovs, nasumice odlučuju koga žele da „provere“. Vozila ne mogu da prođu. Tradicionalni put je uništen. Novi, obavezni put je posejan krupnim i sitnim kamenjem i drugim preprekama. Zbog toga svi, čak i oni u najboljoj formi, moraju da ćopaju po njemu. Bolesne i stare, u drvenim kutijama na četiri točka (prvobitno namenjenim prevoženju povrća do pijace), guraju mladići koji na taj način zarade neku crkavicu. Svakom putniku daju jastuk da bi ublažili truckanje. Slušaju njegove priče. Oni uvek znaju najnovije vesti (prepreke se svakog dana menjaju). Daju savete, žale se i ponosni su na malu pomoć koju pružaju. Oni su možda najsličniji horu u tragediji. Neki „putnici“ hodaju sa štapom, neki čak i sa štakama. Sve što se obično nalazi u gepeku auta mora da se prenese u zavežljajima, u ruci ili na leđima. Rastojanje do prelaza može preko noći da se promeni, recimo s 300 na 1.500 metara.

Palestinski parovi ili supružnici, osim nekih mlađih i modernijih, u javnosti se uglavnom drže na izvesnom rastojanju jedno od drugog jer tako nalaže običajna etiketa. Na kontrolnom punktu, parovi svih životnih doba drže se za ruke dok prelaze, dok napipavaju oslonac za stopalo i precizno izračunavaju brzinu kojom će proćopati ispred pušaka, ni preveliku – žurba može da izazove sumnju – ni premalu: oklevanje može da vodi u „igru“, što pokazuje da stražare muči hronična dosada.

Osvetoljubivost nekih (ne svih) izraelskih vojnika nema mnogo veze s okrutnošću koju opisuje Euripid jer se ovde ne sučeljava jednak s jednakim, već moćan sa očigledno nemoćnim. Ipak, moć moćnih je praćena ljutom frustracijom zbog neobjašnjivog otkrića da je njihova moć, uprkos svem njihovom oružju, ograničena.

Želim da razmenim nekoliko evra za šekele – Palestinci nemaju svoju valutu. Idem niz glavnu ulicu i prolazim pored mnoštva malih prodavnica i povremeno pored čoveka koji sedi na stolici, tamo gde je nekad, pre invazije tenkova, bio pločnik. Ti muškarci u rukama drže svežnjeve novčanica. Prilazim jednom mlađem i kažem da želim da promenim 100 evra. (Za tu svotu se u nekoj od zlatara može kupiti mala narukvica za dete.) On računa na dečjem džepnom kalkulatoru i onda mi pruža nekoliko stotina šekela.

Nastavljam dalje. Dečak koji bi po uzrastu mogao biti brat devojčice sa imaginarnom zlatnom narukvicom, nudi mi da kupim žvaku. On je iz jednog od dva izbeglička kampa u Ramali. Kupujem. Dečak prodaje i plastične omote za magnetske lične karte u novčaniku. Mrštenjem mi stavlja do znanja da je trebalo da kupim sve žvake. Kupujem.

Posle pola sata dolazim na zelenu pijacu. Jedan čovek prodaje beli luk veličine sijalice. Mnogo ljudi se tiska na malom prostoru. Neko me tapka po ramenu. Okrećem se. Čovek koji menja novac. Dao sam ti, kaže, pedeset šekela manje; evo ih. Uzimam pet novčanica po deset. Lako sam te našao, dodaje. Zahvaljujem mu. Izraz njegovih očiju dok me gleda podseća me na jednu staru ženu koju sam video prethodnog dana. Izraz velike usredsređenosti na taj trenutak. Mirne i promišljene, kao da bi to lako mogao biti poslednji trenutak. Menjač se onda okreće i polazi na dug put natrag do stolice.

Staru ženu sam upoznao u selu Kobar. Kuća je bila betonska, nezavršena i mala. Na zidovima prazne dnevne sobe stajale su uramljene fotografije njenog sestrića Marwana Barghoutija. Marwan kao dečak, kao tinejdžer, kao četrdesetogodišnjak. Danas je on u izraelskom zatvoru. Ako preživi, biće jedan od nekolicine političkih lidera Fataha s kojima bi se trebalo konsultovati u vezi sa svakim budućim mirovnim sporazumom.

Dok smo pili limunadu i dok je tetka kuvala kafu, njeni unučići su došli u baštu: dva dečaka, približno sedam i devet godina. Mlađi se zove Zavičaj, a stariji Borba. Trčali su u svim pravcima, a onda bi najednom zastali i pogledali se kao da se iza nečeg kriju i izviruju da vide da li ih je neko spazio. Onda bi ponovo krenuli u novu nevidljivu igru žmurke. Tu igru su sami izmislili i igrali su je mnogo puta.

Treće dete je imalo četiri godine. Na licu su mu bile crvene i bele mrlje nalik na klovnovske. Stajao je po strani kao klovn, čežnjiv, ali vedar, nesiguran kad će se igra završiti. Imao je ovčje boginje i znao je da ne treba da se približava gostima.

Kad je došlo vreme da se pozdravimo, tetka je držala moju ruku i u očima joj je opet bio onaj isti posebni izraz usredsređenosti na trenutak. Kad dve osobe prostiru stolnjak na sto, načas se pogledaju da se dogovore gde će ga spustiti. Zamislite da je sto svet, a stolnjak životi onih koje moramo da spasemo. Takav je to bio izraz.

Izvor

Show More

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Back to top button
Close
Close