kniževnostkultura

Crna Amerika i Evropa

GARY YOUNGE

U septembru 1963, u mestu Lanstefan u Velsu, majstor vitraža po imenu John Petts čuo je na radiju vest o četiri crne devojčice ubijene u nedeljnoj školi u bombaškom napadu na Baptističku crkvu u Šesnaestoj ulici u Birmingemu u Alabami. Vest je pogodila Pettsa, belog Britanca. „Naravno, kao otac, bio sam užasnut smrću dece“, kaže Petts na snimku koji se čuva u arhivu londonskog Imperijalnog ratnog muzeja. „Kao majstora starog zanata pogodila me je i slika razbijenog vitraža u crkvi. Zapitao sam se kako bih mogao da pomognem“. Petts je odlučio da iskoristi svoje zanatske veštine da pokaže solidarnost. „Ideja zapravo ne postoji dok čovek s njom nešto ne uradi“, rekao je. „Misli nemaju stvarno i živo značenje dok na osnovu njih nešto ne preduzmemo“.

Uz pomoć urednika vodećeg velškog dnevnika, The Western Mail, objavio je poziv za prikupljanje dobrovoljnih priloga za izradu vitraža koji će zameniti onaj koji je uništen u bombaškom napadu. „Tražiću da prilozi ne budu veći od pola krune“, rekao je urednik Pettsu. „Nećemo da dođe neki bogataš i sam plati ceo vitraž. Ovo će biti poklon od svih ljudi Velsa“. Dve godine kasnije, u crkvi u Alabami postavljen je Pettsov vitraž. Urađen je u plavim tonovima, sa crnim Isusom povijene glave i podignutih ruku, kao da visi sa raspeća. Ispod Isusa su bile reči „Meni učiniste“ (iz Mateja 25:40: “I odgovarajući, car reći će im: Zaista vam kažem: kad učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste.”)

Identifikacija Evropljana sa crnim Amerikancima, naročito u periodima krize, otpora i traume, ima dugu i složenu istoriju. Ona u dobroj meri počiva na tradicijama internacionalizma i antirasizma evropske levice, gde su ljudi poput Paula Robesona, Richarda Wrighta i Audrea Lordea pronalazili ideološko i – često sasvim doslovno – fizičko utočište. „Pamtim od malih nogu da je moja porodica podržavala Martina Luthera Kinga i pokret za građanska prava“, rekao mi je Ronan Bennett, katolik, pisac i scenarista iz Severne Irske, koga su Britanci nepravično zatvorili u zloglasni zatvor Long Keš početkom 70-ih godina. „Instinktivno smo saosećali sa crnim Amerikancima. Dobar deo naše ikonografije, pa i pesama, kao što je ’We Shall Owercome’, preuzeli smo od crnih Amerikanaca. Od 1971. ili 1972. više me je zanimalo šta imaju da kažu Bobby Seale i Eldridge Cleaver nego Martin Luther King“.

Takva tradicija političke identifikacije sa crnim Amerikancima stvarala je prostor da se kompleks niže vrednosti evropskog kontinenta, zbog vojne i ekonomske inferiornosti u odnosu na Sjedinjene Države, kompenzuje stavom moralne superiornosti kojim se olako zanemarivala evropska kolonijalna prošlost i rasistička sadašnjost.

U Britaniji se još vodila istraga povodom rasističkog ubistva tinejdžera Stephena Lawrenca kada je 1998. stigla vest o sudbini Jamesa Byrda, 49-ogodišnjeg Afroamerikanca koga su kidnapovala trojica muškarca iz Džaspera u Teksasu. Tukli su ga, mokrili po njemu, a onda ga lancem vezali za kamionet i vukli ga više od jedne milje, dok mu glava nije otpala. Na sastanku redakcije britanskog Guardiana, gde sam tada radio, jedan od kolega je povodom Byrdovog ubistva primetio: „Mi ovde ipak ne radimo takve stvari“.

U godinama koje su od tada prošle značajno je porastao broj Evropljana drugačije boje kože – naročito u velikim gradovima u Britaniji, Holandiji, Francuskoj, Belgiji, Portugaliji i Italiji. U pitanju su potomci ljudi iz nekadašnjih kolonija („Mi smo ovde zato što ste vi bili tamo“) ili useljenici koji su naknadno stigli kao azilanti, izbeglice ili ekonomski migranti. Njihove zajednice takođe nastoje da lokalne bitke za rasnu pravdu povežu sa znatno uočljivijim događajima u Sjedinjenim Državama.

„Američki crnci nemaju nikakvu predstavu o stotinama miliona ljudi širom sveta koji nisu belci, a koji sa njima saosećaju i podržavaju ih“, rekao je Malcolm X u svojoj autobiografiji. „Oni ne znaju za osećanje bratstva koje ti ljudi gaje prema nama”.

Prošle sedmice su širom Evrope organizovani veliki skupovi kao gest solidarnosti sa pobunom protiv policijske brutalnosti koju je pokrenulo ubistvo Georgea Floyda. (Stradanja žena teže prelaze Atlantik. Ime Breonne Taylor, koje se često viđa na protestima u Americi, ovde je manje poznato.) Vazduh u centru Pariza bio je težak od dima i suzavca dok su hiljade demonstranata klečale s podignutom pesnicom. U Gentu, statua Leopolda II, belgijskog kralja koji je pljačkao i pustošio Kongo, pokrivena je vrećom na kojoj je pisalo „Ne mogu da dišem“ i isprskana crvenom bojom. U Kopenhagenu su skandirali „nema mira bez pravde“. U Stokholmu je bilo guranja na ulicama; opštine pod kontrolom laburista u Britaniji osvetlile su zgrade ljubičastom bojom u znak solidarnosti; protesta je bilo pred američkim ambasadama i konzulatima od Milana do Krakova, i uprkos pravilima o održavanju distance, organizovane su hiljade protestnih marševa od londonskog Trafalgar skvera do Haga, od Dablina do Brandenburške kapije u Berlinu.

Takvi transnacionalni protesti nisu ništa novo, ali sada su sve češći zahvaljujući društvenim mrežama. Slike i video snimci policijske brutalnosti i masovnih demonstracija koji se šire unutar i izvan dijaspora inspirišu veliki broj ljudi. Veze između demonstranata se uspostavljaju i produbljuju velikom brzinom, dok privlačnost njihove poruke za najširu populaciju raste. Ime Trayvona Martina znaju svi u Evropi, iako verovatno nisu čuli za Emmetta Tilla.

To je donekle odraz američke pozicije moći. Politička zbivanja u Americi snažno odjekuju u ostatku sveta – ekonomski, ekološki i vojno. U domenu kulture Sjedinjene Države imaju veću težinu nego bilo koja druga zemlja, a deo tog uticaja pripada i Afroamerikancima. Do svojih tridesetih godina i sâm sam mnogo više znao o književnosti i istoriji crne Amerike nego crne Britanije, u kojoj sam rođen i gde sam odrastao, ili Kariba, postojbine mojih roditelja. Kod pripadnika crne dijaspore crna Amerika ima hegemonijski status i autoritet. Iako je marginalizovana unutar Amerike, ona ima uticaj veći od uticaja bilo koje druge crne manjine.

Evropa danas zna za imena Trayvona Martina, Michaela Browna i Georgea Floyda. S druge strane, ime Jerrya Massloa koji je pobegao iz južnoafričkog aparthejda da bi ga rasisti ubili u blizini Napulja 1989, što je dovelo do usvajanja prvog italijanskog zakona kojim je status imigranata legalizovan, ne zna gotovo niko izvan Italije. Isto tako, priča o Benjaminu Hermansenu, petnaestogodišnjem norveškom dečaku poreklom iz Gane koga su ubili neonacisti u Oslu 2001, što je pokrenulo talas demonstracija i dovelo do ustanovljenje državne nagrade za antirasizam, nepoznata je izvan Norveške. (Sticajem okolnosti Michael Jaskson mu je posvetio album iz 2001, Invincible; ipak, ne verujem da i najzagriženiji Jacksonovi obožavaoci znaju ko je bio Benjamin.)

Ali to interesovanje nije obostrano. Poređenje Lawrenca i Byrda na sastanku redakcije u Guardianu bilo je neprijatno, ali je bar bilo moguće; malo je verovatno da ćete u nekoj redakciji u Americi pronaći novinara koji je čuo za Lawrenca. To ne govori o nezainteresovanosti i ravnodušnosti, već o moći carstva. Što ste bliže centru, to je manje stvari koje treba znati o periferiji, i obratno.

Iz perspektive kontinenta koji istovremeno strahuje od američke moći i divi joj se, i pritom nema načina da na tamošnja zbivanja utiče, Afroamerikanci su za mnoge Evropljane postali put iskupljenja: živi dokaz da Amerika nije ono što tvrdi da jeste i da bi mogla biti mnogo više. To je mehanizam u osnovi lenjog i konzervativnog anti-amerikanizma evropske levice. Oni isti liberali koji su mrzeli Georgea W. Busha zaljubili su se u Baracka Obamu; levičari koji su se gnušali Richarda Nixona prigrlili su Muhammada Alija, Malcolma X-a i Martina Luthera Kinga. Dok su se žalili na „koka-kolonizaciju“ američkog kulturnog imperijalizma, Francuzi su raširenih ruku dočekivali Jamesa Baldwina i Richarda Wrighta. Drugim rečima, osude američke spoljne politike i moći – često cirkularne i uopštene, mada retko neosnovane – nikada nisu uključivale odbacivanje američke kulture ili njenih potencijala.

U periodima kada je držala do svoje meke moći, Amerika je vodila računa o tome kako je ostatak sveta vidi. „Problem rasnih odnosa utiče na mogućnosti vođenja naše spoljne politike”, tvrdio je državni sekretar Dean Rusk 1963. godine. „Govorim o problemu diskriminacije… Naš glas je zbog toga prigušen, našim saveznicima je neprijatno, a neprijatelji se raduju… ulazimo u trku sa jednom nogom u gipsu“.

Današnje vreme nije takvo. U trenutku ubistva Georgea Floyda reputacija Amerike u Evropi već je bila na najnižim granama. Svojom bigoterijom, mizoginijom, ksenofobijom, neznanjem, taštinom, gramzivošću, siledžijstvom i hvalisavošću Donald Trump je otelovljenje svega što Evropljani preziru kao najgore aspekte američke moći. Dan posle Trumpove inauguracije, žene su organizovale protestne marševe u 84 zemlje; njegove posete evropskim prestonicama redovno se završavaju demonstracijama. Svojim ponašanjem na međunarodnim skupovima i najavama izlaska iz Svetske zdravstvene organizacije usred pandemije Trump je jasno pokazao prezir prema ostatku sveta. U najvećem broju slučajeva uzvraćeno mu je ravnom merom.

Mada su policijska ubistva sumorna konstanta života u Americi, mnogi Evropljani su baš u ovom ubistvu pronašli potvrdu nepravde u političkom periodu kroz koji upravo prolazimo. Ono ilustruje povratak belog nativističkog nasilja uz blagoslov države i podsticaje najviših državnih službenika. Ono daje primer demokratije u krizi u kojoj se snage bezbednosti otimaju kontroli i terorišu sopstvene građane. Slučaj Georgea Floyda ističe se ne samo kao ubistvo nego i kao metafora.

Takve patologije nisu došle niotkuda. „Nijedan Afrikanac nije stigao na obale Novog sveta svojom voljom“, pisao je francuski intelektualac Alexis de Tocqueville u 19. veku. „Crni ljudi samim rođenjem nasleđuju od predaka spoljni beleg te sramne istorije. Zakon može ukinuti ropstvo, ali jedino Bog može izbrisati njegove tragove“. Taj „beleg“ je karta za ulazak u svet koji crne Amerikance pokušava da vidi kao ljude koji potiču iz Sjedinjenih Država – ali im ne pripadaju sasvim – a uz to su suštinski važni za njihovu verziju kulture i slobodni od negativnih posledica američke moći.

Takvom pokroviteljskom percepcijom crni Amerikanci su često infantilizovani. „Čak i da sam stariji crni čovek“, pisao je mladi i slavljeni sovjetski pesnik Vladimir Majakovski 1927. u pesmi „Našoj omladini“, „ja bih učio ruski i ne bih bio obeshrabren i lenj, samo zato što je ruski bio Lenjinov jezik“. (Što se Lenjina tiče, njegova omiljena knjiga u detinjstvu bila je Čiča Tomina koliba.) Evropska egzotizacija Jospehine Baker u Revue nègre u Parizu nije usamljen slučaj, mada Josephine Baker jeste bila sasvim jedinstvena. Krajem 60-ih godina mediji u Zapadnoj Nemačkoj su opisivali Angelu Davis kao „militantnu madonu afričkog izgleda“ i „crnu ženu sa žbunom na glavi“. Na istoku je bila „lepa tamnoputa žena koja privlači pažnju Berlinaca svojom afro-frizurom“.

Ipak, uprkos manjkavostima, divljenje je bilo sasvim iskreno. U tradiciji evropske levice uvek je postojala snažna struja internacionalizma i antirasizma, pored antifašizma, čime je stvoren plodan teren za borbe Afroamerikanaca. Šezdesetih godina 19. veka, radnici u tkačnicama u Lankaširu, direktno pogođeni nestašicom pamuka zbog trgovinske blokade Konfederacije, odbijali su da okončaju bojkot robe iz južnih američkih država iako ih je to skupo stajalo. Početkom 70-ih godina, član tima kampanje za oslobađanje Angele Davis izjavio je za New York Times da su dobili 100.000 pisama podrške samo iz Istočne Nemačke, previše i da ih samo otvore.

Evropa je kroz istoriju dokazala svoj talenat za antirasističku solidarnost sa crnim Amerikancima, koji sa novim talasom protesta u Americi ponovo izbija u prvi plan. Ali Evropa ima i sopstvenu istoriju izvoza rasizma širom sveta. De Tocqueville je bio u pravu kada je napisao da „nijedan Afrikanac nije stigao na obale Novog sveta svojom voljom“, ali zaboravio je da ukaže na vodeću ulogu „starog sveta“ u dopremanju Afrikanaca u Ameriku. Evropska istorija rasizma nije ništa manje zloćudna od one u Americi. Zapravo, te istorije su nerazdvojno povezane. Najveća razlika je u tome što je Evropa najteže oblike anticrnačkog rasizma – ropstvo, kolonijalizam, segregacija – praktikovala van svojih granica, dok ih je Amerika internalizovala i primenila na svojoj teritoriji.

U periodu koji je protekao od vesti o bombaškom napadu u Birmingemu do postavljanja Pettsovog vitraža u crkvi u Alabami, 6 afričkih zemalja se oslobodilo britanske kolonijalne uprave (uskoro su im se pridružile i druge). Portugalija je zadržala svoje prekomorske posede još 9 godina. Da je Petts ranije poželeo da potraži sličnu potresnu priču, lako ju je mogao pronaći u Keniji gde je njegova vlada mučila i ubijala hiljade ljudi zbog lokalne pobune.

Jedna od glavnih razlika između rasnih istorija Evrope i Sjedinjene Države je u tome što su se represija evropskih metropola i otpor lokalnog stanovništva donedavno odvijali uglavnom u udaljenim delovima sveta. Naš pokret za građanska prava bio je onaj na Jamajci, u Gani, Indiji i tako dalje. Izvoz odgovornosti u daleke krajeve ostavio je dosta prostora za poricanje, neznanje i sofizme u tumačenje ove istorije u postkolonijalnoj eri.

„Istina je da su Englezi licemerni kada je u pitanju njihova imperija“, pisao je George Orwell u eseju „Engleska vaša Engleska“. „Među pripadnicima radničke klase to licemerje se pokazuje kao neznanja da imperija postoji“. Godine 1951, deceniju posle objavljivanja ovog eseja, jedno istraživanje je pokazalo da gotovo tri petine ispitanika nije u stanju da navede bar jednu od britanskih kolonija.

Takva selektivna amnezija i zaborav imperijalne istorije u raspravi o rasizmu nužno proizvode kod Evropljana lažni osećaj superiornosti u odnosu na Ameriku. Još veći problem je toksična nostalgija koja i danas krivi njihovo viđenje ove istorije. Svaki drugi Holanđanin, svaki treći Britanac, svaki četvrti Francuz i Belgijanac i svaki peti Italijan veruje da je imperijalna prošlost njihove zemlje nešto čime se treba ponositi, pokazala je anketa YouGov iz marta ove godine. Isto tako, tek svaki dvadeseti Holanđanin, svaki sedmi Francuz, svaki peti Britanac i svaki četvrti Belgijanac i Italijan smatraju da su njihove stare imperije nešto čega bi se trebalo stideti. U svim pomenutim zemljama organizovani su veliki protesti u znak solidarnosti sa protestima u Sjedinjenim Državama.

U toj indignaciji ljudi iz Evrope često gube sposobnost da uoče nešto što ostatak sveta jasno vidi. Evropljani se sasvim iskreno pitaju kako je moguće da je Amerika završila u ovakvoj vrsti brutalnosti – ne prepoznajući i ne kajući se zbog slične putanje sopstvene istorije. Nivo razumevanja problema rase i rasizma kod belih Evropljana, čak i onih koji veruju da su naklonjeni borbi američkih crnaca, obrazovani i dobro obavešteni, tužno je nizak.

Pokojna Maya Angelou je uočila jaz između onoga što Francuska predstavlja za nju i odnosa Francuske prema njoj i njoj sličnima. Zato je prilikom gostovanja u Parizu sa predstavom Porgi i Bes 1954. godine odlučila da se ne priključi mnogim umetnicima i muzičarima koji su tamo ostali. „Pariz nije bio mesto za mene i mog sina“, zaključila je u knjizi Singin’ and Swingin’ and Gettin’ Merry Like Christmas, trećem tomu autobiografije. „Francuzima sam se dopadala jer sa mnom nisu morali da dele osećaj krivice zajedničke istorije – baš kao što beli Amerikanci lakše prihvataju crne ljude iz Afrike, sa Kube i iz Južne Amerike nego one sa kojima su delili životni prostor dve stotine godina. Nisam pronašla ništa korisno u zameni jednog skupa predrasuda drugim“.

To nas dovodi do još jednog problema sa evropskim kredibilitetom u ovoj oblasti: to je rasprostranjenost rasizma u današnjoj Evropi. Fašizam je ponovo popularna ideologija na kontinentu, sa otvoreno rasističkim partijama na pozornici, koje definišu okvire politika i debata čak i onda kada nisu na vlasti. Nigde nema viralnih video snimaka poslednjih trenutaka izbeglica koji se bore za dah negde u Mediteranskom moru (možda u pokušaju da se dokopaju Italije, zemlje koja kažnjava ljude koji im pomažu). Tek kada je 2015. godine more izbacilo mrtvo telo trogodišnjeg sirijskog dečaka Alana Kurdija na tursku obalu, Evropljani su iskusili ono što Amerikanci doživljavaju kada gledaju snimke policijskih ubistava: bolni dokaz nehumanosti u kojoj političke kulture sa obe strane Atlantika na sličan način saučestvuju.

Broj zatvorenika, nezaposlenih i siromašnih uvek je veći u populaciji crnih Evropljana. Verovatno zahvaljujući tome što ovaj kontinent nije preplavljen vatrenim oružjem kao Amerika, rasizam je ovde manje smrtonosan. Ali u svakom drugom pogledu jednako je prisutan. Razlike u broju smrtnih ishoda tokom pandemije u Britaniji, na primer, uporedive su sa onima u Sjedinjenim Državama. Od 2005. do 2015. godine pobune i neredi povezani sa problemom rasizma zabeleženi su u Britaniji, Italiji, Belgiji, Francuskoj i Bugarskoj. Nesigurnost crnih života u doba poznog kapitalizma nije ograničena na Ameriku, iako se najčešće i najupečatljivije manifestuje upravo tamo. U tom smislu, pokret Black Lives Matter je neka vrsta plutajućeg označitelja koji će se u većini evropskih gradova, pa i šire, osećati kao kod kuće.

Kada sve to imamo u vidu nameće se pitanje o moralnom autoritetu na osnovu kog Evropljani optužuju Ameriku za rasizam. To je pitanje na koje crni evropski aktivisti već dugo traže odgovor, koristeći pažnju usmerenu na zbivanja u Americi da otvore pitanje rasizma u sopstvenim zemljama. Naravno, rasizam na jednom mestu nikome ne uskraćuje pravo da postavlja pitanja o rasizmu na nekom drugom mestu. (Uz takva pravila na zapadu se nikada ne bi razvio pokret za rušenje aparthejda.) Ali moramo voditi računa o načinu na koji to činimo. Sretao sam u Evropi aktiviste koji pokušavaju da iskoriste fascinaciju Evropljana zbivanjima u Americi da lokalnom političkom establišmentu ukažu na rasizam pred sopstvenim vratima. Kao odgovor na skandiranje imena Georgea Floyda u Americi, Francuzi su izvikivali ime Adama Traoréa, državljanina malijskog porekla koji je preminuo u pritvoru 2016. godine.

Ali to nije posao koji će vam doneti popularnost. Iz iskustva znam da povlačenje paralela i ukazivanje na kontinuitet, veze i kontraste između evropske i američke istorije rasizma kod mnogih belih evropskih liberala izaziva reakcije koje su negde između prekora i zbunjenosti. Malobrojni su oni koji će poricati postojanje rasizma u sopstvenoj zemlji, ali vrlo brzo će konstatovati da je „ovde ipak bolje nego tamo“ – kao da treba da budemo zadovoljni merom rasizma koju imamo.

Kada sam 2015. napuštao Ameriku, posle 12 godina izveštavanja iz Čikaga i Njujorka, mnogi su me pitali da li odlazim zbog rasizma. „Rasizam različito funkcioniše u Britaniji i Americi“, odgovarao sam. „Da stvarno bežim od rasizma, ne bih se vratio u Hakni u Londonu“. Ali njihov rasizam je ipak gori od našeg, tešili su me. „Svaki rasizam je loš“, odgovarao sam. „Ne postoji bolji i gori“.

The New York Review of Books, 06.06.2020.

Izvor

Show More

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Back to top button
Close
Close