svijet

Američka bežanija iz Avganistana

Američki vojni neuspeh i politički poraz u Avganistanu veći su nego sovjetski. Da li i sa težim posledicama? Bežanija i haos kojima svedočimo ukazuju da će malo šta ostati isto

Dušan Proroković

Umesto organizovanog povlačenja nastala je bežanija iz Avganistana. Umesto projektovane tranzicije nastao je haos. Odavno se ama baš ništa ne odvija kako je planirano od strane Vašingtona. Talibani nisu poraženi, struktura uspostavljena u Kabulu da upravlja državom nije dorasla zadatku.

Avganistan je postao rupa bez dna, za dve decenije potrošeno je više od dve hiljade milijardi dolara. U proseku, sto milijardi godišnje. Istovremeno, poginulo je oko dve i po hiljade američkih vojnika, još preko hiljadu iz ostalih savezničkih armija, četiri hiljade ugovoraca koji su radili poslove obezbeđenja u privatnim kompanijama i blizu 70 hiljada pripadnika avganistanskih snaga, vojnih i policijskih.

Broj ranjenih meri se desetinama hiljada u inostranim i stotinama hiljada u domaćim trupama. Među civilima je preko 70 hiljada „direktnih žrtava“, uz još nekoliko stotina hiljada onih koji su umrli zbog gladi, zaraznih bolesti, nedostatka zdravstvene zaštite. Posledica rata su i izbeglice, pretpostavlja se njih oko tri miliona, uglavnom u Pakistanu i Iranu, kao i četiri miliona interno raseljenih.

Talibani nadiru
Još za vreme prvog mandata Baraka Obame postaje jasno da se taj rat ne može brzo završiti, da su gubici kontinualni, zato se traži najbezbolnija izlazna strategija, deo troškova prebacuje na saveznike (to je i jedan od važnijih razloga za širenje NATO) i najavljuje povlačenje. Uz postepeno delegiranje nadležnosti i odgovornosti na domaće snage, vojne i civilne.

Džo Bajden je rešen da potpuno povlačenje završi do 11. septembra. Amerikanci nisu više spremni da ginu u Avganistanu, niti da troše novac na Avganistan. I javnost je prezasićena sukobom koji traje čitavih dvadeset godina. Ovo je najduži rat koji su SAD vodile u svojoj istoriji.

Međutim, problem se javio i pre nego što je povlačenje završeno. Kako savezničke snage napuste neku oblast, tako ona potpada pod kontrolu talibana. Bilo je i slučajeva kada se ova promena odigrala za svega nekoliko sati. Iako su formalno američke snage i dalje na tlu Avganistana, talibanska glasila izveštavaju da je već uspostavljena kontrola u 18 od 34 okruga. Avganistanska vlast, koju su instalirali Amerikanci, nije kadra da se održi više od par dana bez američke vojske koja će joj osiguravati kakav-takav legitimitet, dok je avganistanska vojska, obučavana i naoružavana od strane Amerikanaca, očigledno slabo motivisana za borbu i u obaveštajnom smislu „totalno izbušena“.

Talibani jednostavno znaju sve o avganistanskoj vojsci, što je važan momenat za planiranje akcija i preuzimanje kontrole na terenu. U iznudici, preko hiljadu oficira i vojnika prebeglo je u Tadžikistan, pa talibanske formacije već kontrolišu najveći deo granice između dve zemlje.

Ilustrativni primer samouverenosti novih-starih snaga jesu njihovi javni istupi. U izjavi za američke medije portparol Mohamed Naam kaže: „Obezbedićemo sigurno okruženje za rad stranih diplomata i humanitarnih organizacija u zemlji, nećemo im predstavljati nikakvu pretnju.“ Oni, dakle, sebe već vide na vlasti, šalju poruke na „međunarodne adrese“, uređuju odnose, ništa ih u tome ne može sprečiti. Izjava je, inače, data zbog odluke Australije da zatvori ambasadu u Kabulu, pošto diplomatama više niko ne može garantovati bezbednost.

Razlika u odnosu na Sovjete
Celokupan američki angažman, koji je odneo mnogo života i koštao puno, potpuno je obesmišljen u poslednjih nekoliko nedelja. Čemu sve to? Šta je bila svrha svega? Hilari Klinton, pošto vidi da se stanje na terenu otima kontroli poziva da se zaštite hiljade Avganistanaca koji su bilo šta radili za SAD i NATO. Što znači da ih evakuišu kao Vijetnamce iz Sajgona.

Ali, da stvar bude gora, ovo je samo pola jada za Amerikance. Druga polovina je da izlazna strategija ne može biti primenjena. Ideja da se stanje u Avganistanu ubuduće nadzire, uz intervenisanje kada je neophodno, stacioniranjem na teritoriji neke od okolnih država, za sada ostaje mrtvo slovo na papiru. Iran za tu namenu automatski otpada, Turkmenistan je proglasio vojnu neutralnost, Kirgizija i Tadžikistan su u ODKB, u Uzbekistanu se javnost protivi takvom aranžmanu, a protive se i Rusi i Kinezi, koji imaju uticaja u Taškentu, dok zvaničnici Pakistana to uporno odbijaju.

U međuvremenu, dok je trajala američka intervencija u Avganistanu, Kina je sa Pakistanom produbila odnose, oni su dobili savim novi sadržaj, a u poslednje vreme se kao novi strateški partneri javljaju i Turska, Egipat i Azerbejdžan. Pored toga, novi američko-indijski dogovori izazivaju podozrenje u Islamabadu, čak su shvaćeni i kao pretnja. Američko povlačenje iz Avganistana može se pretvoriti ne samo u gubitak neposredne vojne kontrole nad teritorijom, već i dugoročno istiskivanje američkog uticaja iz centralnoazijskog prostora.

U ovome se krije i jedna razlika u odnosu na sovjetsko povlačenje 1989. godine, sa kojim će verovatno biti poređenja narednih meseci. Sovjeti su, naime, zadržali kontrolu ne samo nad neposrednim avganistanskim okruženjem, nego i na „nepaštunskom“ severu zemlje. Veza sa Moskvom bila je solidna, pa je nadživela i raspad sovjetske superdržave. Ruski uticaj jeste oslabio, ali nije dugoročno istisnut.

Druga razlika se prepoznaje u tome što je Sovjetski Savez u svojoj „avganistanskoj avanturi“ bio sam, kako vojno tako i politički, nisu ga podržale ni sve komunističke zemlje. Dok su talibanske formacije obučavane i snabdevane američkim protivavionskim i protivoklopnim naoružanjem, u tom ratu oboreno je više od 300 helikoptera i još stotinjak aviona, uništeno oko 150 tenkova. Amerikanci su u svoju „avganistansku avanturu“ išli sa još pedesetak partnera, među njima su sve članice NATO, G7 i ostali „voljni saveznici“, dok ovoga puta talibane nije podržavao niko.

Američki vojni neuspeh i politički poraz u ovom slučaju veći su nego sovjetski. Da li i sa težim posledicama? To ostaje da se vidi. Tek, bežanija i haos kojima svedočimo ukazuju da će nakon ovoga malo šta ostati isto. I kada govorimo o stanju u Centralnoj Aziji, i kada govorimo o ugledu SAD.
Izvor

Show More

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Back to top button