povijest

30 godina ujedinjene Nemačke

TIMOTHY GARTON ASH

Na godišnjicu ujedinjenja, 3. oktobra, Nemačka će napuniti 30 godina. Srećan rođendan! Ali čekajte, zar Nemačka nije stara već 71 godinu, koliko je prošlo od osnivanja Savezne Republike Nemačke 1949. Ili čak 149 godina, ako se vratimo do prvog ujedinjenja 1871? Ili 1.220 godina, ako je krunisanje Karla Velikog 800. godine početak onoga što Nemci nazivaju Rajhom, a ostatak sveta Svetim rimskim carstvom? Ili čak 2.000 godina, ako u Bastianu Schweinsteigeru, bivšem igraču minhenskog Bajerna koji je briljirao na sredini terena, prepoznamo dalekog potomka ratobornog i proto-demokratskog plemenskog naroda koji je Tacit opisao u Germaniji.

Odgovor na naizgled jednostavno pitanje „Koliko je stara Nemačka?“ uopšte nije jednostavan. Ali dozvolite da iznesem jednu smelu tvrdnju: verujem da su poslednje tri decenije bile najbolji period u dugoj i komplikovanoj istoriji ove zemlje. Ako se setite nekog perioda kada je većina Nemaca bolje živela, a Nemačka bila u boljim odnosima sa susedima, svakako me obavestite. U svetu u kom bujaju populizam, fanatizam i autoritarizam, Savezna Republika Nemačka je svetionik stabilnosti, uljudnosti i odmerenosti – kvaliteta koje otelovljuje kancelarka Angela Merkel.

Ipak, izazovi sa kojima se Nemačka nosila u proteklih 30 godina ne mogu se porediti sa izazovima koji je čekaju u narednih 30. Za razliku od nekih drugih demokratija, uključujući članice evrozone sa juga Evrope kao što su Grčka i Španija, nemačka demokratija nije morala da polaže ispit ozbiljne ekonomske krize. Za to može da zahvali svojoj ekonomskoj snazi, ali i otvaranju novih izvoznih tržišta kao što je Kina, zahvaljujući globalizaciji, prednostima evra (u odnosu na manje konkurentnu nemačku marku) i rezervama jeftine radne snage u istočnoj i srednjoj Evropi. Ipak, nema garancija da će takve geo-ekonomske okolnosti potrajati, niti da će geopolitičko okruženje u budućnosti biti jednako povoljno.

Prilikom nedavne promocije knjige Johna Kampfnera, Zašto su Nemci u svemu bolji, britanskom autoru je postavljeno pitanje o tome kako su Nemci doživeli brexit. Posle ispravnog zapažanja da je haos u Britaniji prvo izazivao nevericu, a ubrzo potom i zgražanje i prezir nemačke javnosti, autor je dodao da bi Nemci, da su se nekim slučajem našli u sličnoj situaciji, odmah oformili međupartijski parlamentarni odbor i pronašli najtrezveniji i najracionalniji način da donetu odluku sprovedu u delo.

To je zanimljivo poređenje, ali moramo voditi računa da ovde ne napravimo grešku ekstrapolacije. Odluka Nemačke da napusti EU podrazumevala bi trijumf nacionalističkog pokreta u poređenju s kojim bi Alternativa za Nemačku (AfD) izgledala kao udruženje vegana. Taj pokret ne bi poštovao razumne norme nemačke politike usmerene na konsenzus, kakvu danas poznajemo. Takođe, pripadnost Evropskoj uniji za Nemačku ima egzistencijalni značaj, što se za Britaniju ne može reći, a i Nemačka je svakako važnija za EU. Nije teško zamisliti kako Britanija posle brexita nastavlja nekim svojim putem, izvan EU, i nije teško zamisliti EU bez Velike Britanije. Ali nemoguće je zamisliti Nemačku koja bi ličila na današnju saveznu republiku bez čvrstog okvira koji joj daje Evropska unija – a još manje EU bez Nemačke.

To je poruka i nove kratke istorije Nemaca, Wie wir wurden, was wir sind (Kako smo postali to što jesmo, zasad dostupne samo na nemačkom) Heinricha Augusta Winklera, jednog od najuvaženijih istoričara u zemlji. Prvi Rajh – Sveto rimsko carstvo – za Winklera je fundamentalni, konstitutivni čin nemačke istorije, baš kao što je „pozicija ostrva koja pogoduje slobodi“ to bila za istoriju Engleske. Za razliku od Engleske, u Nemačkoj su se kroz čitav srednji vek i ranu modernu istoriju preplitale različite pravne nadležnosti, suvereniteti i vlasti. Winklerova najpoznatija knjiga je obimna istorija Nemačke pod naslovom Dugo putovanje na zapad. Novu knjigu je započeo citatom pažljivo sročene izjave predsednika države Richarda von Wiezsäckera od 3. oktobra 1990: „Došao je trenutak da prvi put u istoriji ujedinjena Nemačka dobije trajno mesto u zajednici zapadnih demokratija“. U novoj knjizi ovog 81-godišnjeg istoričara (rođenog 1938. u Kenigsbergu, sada Kalinjingradu) najupečatljiviji je skeptični, zabrinuti, čak upozoravajući ton kojim sunarodnike poziva da sačuvaju čvrsto uporište ne samo u Evropi nego i na transatlantskom zapadu.

Rekao bih da je njegova zabrinutost opravdana. Uprkos ksenofobiji Alternative za Nemačku, verujem da za onaj deo preporuke koji se tiče Evrope ne moramo mnogo da brinemo. U nemačkim političkim govorima reč „Evropa“ ponavlja se češće nego „amin“ u crkvi. Većina Nemaca shvata da im je budućnost neodvojivo vezana za sudbinu Evropske unije. Ali to se ne može tvrditi za zapad u celini. Čak i kada se pomene, zapad se koristi kao neka vrsta relikta iz vremena hladnog rata, nešto što je prevaziđeno kao teleks mašina. Većina Evropljana je zgrožena i zgađena Donaldom Trumpom, ali nemački stavovi prema Americi su posebno oštri. U nemačkim medijima Sjedinjene Države se rutinski tretiraju na isti način kao Kina i Rusija.

Macronovi pozivi na „evropski suverenitet“ prihvataju se sa entuzijazmom. Ako „evropski suverenitet“ znači „mi Evropljani moramo učiniti više da se zauzmemo za sopstvene interese“, to je sasvim na mestu. Ali ako znači „neka hvala, dragi Amerikanci, snaći ćemo se mi i bez vas“, onda je to opasno pogrešan stav. Pre svega, zbog globalnih izazova sa kojima ćemo se suočiti u narednih 30 godina, kao što su klimatske promene, veštačka inteligencija, pandemije i agresivni nastup kineske lenjinističko-kapitalističke supersile. Sve to zahteva globalno partnerstvo demokratija na nivou koji će biti viši od regionalnog.

U jednoj slobodnoj istorijskoj analogiji, moglo bi se tvrditi da je dobra sreća Nemačke posle 1990. godine proisticala otuda što je u isto vreme bila deo Svetog rimskog carstva Evropske unije, koja joj je osigurala prosperitet i značajno proširila slobode i mogućnosti za njene građane, i deo Rimske imperije zapadne alijanse pod vođstvom Sjedinjenih Država, koja joj je garantovala vojnu bezbednost i obezbedila širi okvir zajedničkih vrednosti i globalnog uticaja.

Rimska imperija Sjedinjenih Država nikada više neće biti ono što je bila. Ako Trump osvoji drugi mandat, sve je moguće. Njegov bivši savetnik za nacionalnu bezbednost John Bolton tvrdi da bi se čak mogao povući iz NATO saveza. U tom slučaju bi Evropa morala sama da se stara o svojoj bezbednosti, a to je zadatak za koji nije spremna. Ako Joe Biden postane predsednik, Sjedinjene Države se mogu vratiti ulozi nezamenljivog stožera liberalnog međunarodnog poretka od kog Nemačka zavisi više nego bilo koja druga zemlja. U tom smislu, najvažniji datum za istoriju Nemačke nije 3. oktobar, koji je samo prilika da se prigodno obeleži istorijska godišnjica, već 3. novembar, dan verovatno najvažnijih američkih izbora u novijoj istoriji modernog transatlantskog zapada.

Izvor

Show More

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Back to top button
Close
Close